Razno
Na današnji dan, 6. jun
Danas je 6. jun – pogledajte najbitnije istorijske događaje koji su se dogodili na današnji dan.
0:00
6.6.2025.
4 h
Nedelja, 14.03.2004.
13:07
Zaronili smo u detinjstvo kosmosa
Prašina na Marsu podignuta “američkom čizmom” nije se još ni stišala, a astronomi su se već pobrinuli za sledeći spektakl. Otkrivena je do sada najudaljenija galaksija koja pokreće niz pitanja o periodima “neposredno” nakon velikog praska. Sa ovim i brojnim drugim otkrićima poslednjih godina, novi milenijum potvrđuje ono što je Stenli Kjubrik nagovestio još 1969. godine svojim filmom “Odiseja u svemiru 2001”. Ljudi stiču sve iscrpniju sliku o kolevci sveopšteg postojanja koja ne prestaje da iznenađuje.
Predsednik astronomskog društva “Ruđer Bošković”, urednik časopisa za astronomiju “Vasiona”, naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu, scenarista i voditelj više televizijskih serija na RTS dr Milan S. Dimitrijević, čovek koji je učešćem na brojnim konferencijama i koji je sa više od 100 objavljenih članaka u međunarodnim časopisima ostavio neizbrisiv trag u nastojanjima da se pojme zagonetke “zvezdanog neba”, mišljenja je da će nauka istrajati i uspeti da razjasni sve nedoumice oko spornih pitanja koja opsedaju istraživanja tajni kosmosa.
Astronomi se utrkuju u potrazi za najdaljom galaksijom. Možete li malo pojasniti šta i kako se traži tako daleko u svemiru?
– Posle stvaranja vasiona je bila u jonizovanom stanju. U takvom stanju svetlost se prenosi potpuno drugačije nego sada. Univerzum je bio idealno crno telo – apsolutno ništa se nije videlo. Nekih 300.000 godina posle početka, temperatura u vasioni se spustila ispod srednje temperature koja je potrebna za prelazak vodonika u jonizovano stanje. Kada se taj prag prešao, u celoj vasioni materija se neutralisala. U ”neutralizovanom“ kosmosu svetlost počinje da se prostire slobodno i tada je on postao providan. Osim toga, u momentu kada je došlo do neutralizacije došlo je do oslobađanja ogromne energije. Zahvaljujući činjenici da se svetlost prostire konačnom brzinom od 300.000 kilometara u sekundi, teleskop je na neki način veoma interesantna vrsta vremeplova. Gledajući sve dalje u vasionu mi u stvari gledamo u njenu prošlost. Recimo, da bi svetlost prevalila 150 miliona kilometara od Sunca do Zemlje, treba joj 8 minuta. I kada posmatramo Sunce idemo u prošlost od osam minuta. Kada gledamo galaksiju Andromede mi smo već u prošlosti od dva miliona godina. Sa najsavremenijim teleskopskim uređajima mi se praktično približavamo postanju, a cela istorija kosmosa leži pred nama kao knjiga koju treba izučiti.
U istraživanju najdaljih galaksija, astronomi koriste tehniku koja se bazira na osobinama prirode koju opisuje Ajnštajnova teorija relativnosti, odnosno to da se u blizini velikih masa put svetlosti menja, i da takve mase mogu da deluju kao takozvana gravitaciona sočiva. Slično sočivima u optici, ona pojačavaju to što se nalazi iza njih poput nekog velikog teleskopa. Danas se teleskop u orbiti “Habl” za istraživanje najdaljih objekata kombinuje sa još jednim dopunskim, gravitacionim sočivom koje predstavlja udaljena i pogodna jata galaksija. Jedno jato nosi ime Abel, i ono je već više puta korišćeno kao dodatno gravitaciono sočivo. U sprezi sa postojećim teleskopom, proširuje njegove mogućnosti tako da teleskop od dva-tri, kao da ima 40-tak metara. Upravo na taj način je otkrivena najnovija galaksija, što nam omogućava da zaronimo u detinjstvo vasione.
Sa obzirom na stalne promene, kakve su astronomske kalkulacije za ubuduće i na čemu će se raditi?
– U svakom slučaju sada mnogo bolje poznajemo “detinjstvo” univerzuma i iz dana u dan upoznajemo ga sve bolje. A otkrića su u poslednje vreme toliko spektakularna, da na takvo pitanje prosto nije moguće odgovoriti lako, odnosno sumarno i sažeto. Na primer, 1998. je otkriveno da će se vasiona i dalje širiti, što se do tada nije znalo. Istraživanje sjaja kosmoloških supernovih, krajnjeg stupnja u razvoju zvezda velikih masa, koje kada potroše sve zalihe nuklearnog goriva uz spektakularnu eksploziju počnu da se urušavaju same u sebe, omogućilo je dvema grupama naučnika da ustanove, da brzina širenja univerzuma ne samo da nije smanjena tokom njegovog razvoja, nego je još i povećana.
Otkriće da vasiona ubrzava svoje širenje pokazalo je da osim sile gravitacije koja ga usporava, postoji još nešto što deluje nasuprot. Teorijska istraživanja su to objasnila tamnom energijom, a pokazano je da ona čini oko 30 posto materije u univerzumu. To je dovelo do još jednog prodora u prirodu univerzuma, odnosno u jedan od do sada nerešivih problema takozvane skrivene mase. Naime, istraživanja kretanja u univerzumu pokazala su da u galaksijama masa koju vidimo, predstavlja samo nekoliko procenata od one mase koja upravlja svojom gravitacionom silom. Najveći deo te mase ne samo da ne možemo da vidimo, nego je nepoznata čak i njena priroda.
Jedno od fascinantnih otkrića u astronomiji poslednjih godina je i konačna potvrda o postojanju crnih rupa za koje se već godinama pretpostavljalo da postoje. Uz njih se pominju i brojne crne slutnje...
– Postoje crne rupe različitih dimenzija. Pre svega postoje masivne crne rupe u centrima galaksija, zatim postoje crne rupe koje nastaju u trenutku “smrti” najmasivnijih zvezda, a smatra se da postoje i relativno male crne rupe koje su nastale u najranijoj vasioni. One se zovu primordijalne crne rupe. Danas je potvrđeno da se u jezgru tipične spiralne galaksije nalazi masivna crna rupa koja predstavlja neku vrstu pogonskog motora cele galaksije. Brzina potrebna da se pobegne sa površine ovakvog objekta jednaka je brzini svetlosti, a brzina za bekstvo iz nje bi morala biti i veća – što je nemoguće. Znači, ono što uđe u crnu rupu, tamo i ostaje. Ali treba imati u vidu da gravitaciono polje crne rupe opada relativno brzo i da je gravitacija, od četiri osnovne sile koje postoje u prirodi, u stvari najslabija. Trebalo bi doći relativno blizu crne rupe da bi ona predstavljala neku opasnost.
Kako to deluje na nauku i naučnike kada se suoči sa nečim što je nepoznate prirode. Da li to bitno menja stvari u samoj teoriji?
– Svaki nerešen problem predstavlja izazov i svakako da deluje stimulativno budući da nauka ima za cilj da objašnjava prirodu, a razvija se tako što se formulišu teorije koje objašnjavaju poznate činjenice. Pomoću njih se onda predviđaju i objašnjavaju pojave koje do tada nisu bile poznate. One ukazuju na puteve šta treba posmatrati ili istraživati, da bi se nova predviđanja dokazala ili opovrgla, što pokazuje njihovu uspešnost.
Karakteristično je i to da nova teorija obično ne poništava staru, nego je obuhvata kao svoj granični predeo. Isto tako će jedna nova teorija, koja će objasniti fenomene u ranom kosmosu, kosmosu velikih gustina, pokazati nedostatke i granicu primene Ajnštajnove teorije, ali je neće negirati i svodiće se na nju za uslove koji vladaju u najvećem delu današnjeg kosmosa.
Čovek uvek pokušava da odredi stvari, ali postoje i one neobjašnjive. Ima li osnova za verovanje da tamna energija može biti ono neuhvatljivo što nas “muči” i u svakodnevnom životu?
– Nauka ima naučne metode u razjašnjavanju sveta oko sebe, ali izvan nje postoje poezija, maštanje, naučna fantastika, koje čoveku daju slobodu da pretpostavlja šta bi bilo kad bi bilo. Postoje takođe, granična područja nauke i granična istraživanja gde se egzaktna nauka kombinuje sa raznim metodama, da bi se dao odgovor kako bi se nešto razvijalo pod različitim hipotetičkim uslovima. Svakako, takva istraživanja su interesantna, naročito sa filozofskog stanovišta, i mogu da doprinesu bogatstvu game naučnih istraživanja.
Razvoj nauke omogućava prodor tamo gde nam čula to ne dozvoljavaju i takve mogućnosti rastu. Što se tiče astronomije, iznošenjem teleskopa izvan zemlje, pred nama se otvorilo jedno potpuno novo nebo, a sada se razvijaju i astronomske tehnike koje nam omogućuju da podatke o zvezdama i galaksijama dobijemo ne samo pomoću elektromagnetnog zračenja, već na primer, i pomoću tajanstvenih neutrina, koji nam dolaze iz samog centra Sunca.
Predsednik astronomskog društva “Ruđer Bošković”, urednik časopisa za astronomiju “Vasiona”, naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu, scenarista i voditelj više televizijskih serija na RTS dr Milan S. Dimitrijević, čovek koji je učešćem na brojnim konferencijama i koji je sa više od 100 objavljenih članaka u međunarodnim časopisima ostavio neizbrisiv trag u nastojanjima da se pojme zagonetke “zvezdanog neba”, mišljenja je da će nauka istrajati i uspeti da razjasni sve nedoumice oko spornih pitanja koja opsedaju istraživanja tajni kosmosa.
Astronomi se utrkuju u potrazi za najdaljom galaksijom. Možete li malo pojasniti šta i kako se traži tako daleko u svemiru?
– Posle stvaranja vasiona je bila u jonizovanom stanju. U takvom stanju svetlost se prenosi potpuno drugačije nego sada. Univerzum je bio idealno crno telo – apsolutno ništa se nije videlo. Nekih 300.000 godina posle početka, temperatura u vasioni se spustila ispod srednje temperature koja je potrebna za prelazak vodonika u jonizovano stanje. Kada se taj prag prešao, u celoj vasioni materija se neutralisala. U ”neutralizovanom“ kosmosu svetlost počinje da se prostire slobodno i tada je on postao providan. Osim toga, u momentu kada je došlo do neutralizacije došlo je do oslobađanja ogromne energije. Zahvaljujući činjenici da se svetlost prostire konačnom brzinom od 300.000 kilometara u sekundi, teleskop je na neki način veoma interesantna vrsta vremeplova. Gledajući sve dalje u vasionu mi u stvari gledamo u njenu prošlost. Recimo, da bi svetlost prevalila 150 miliona kilometara od Sunca do Zemlje, treba joj 8 minuta. I kada posmatramo Sunce idemo u prošlost od osam minuta. Kada gledamo galaksiju Andromede mi smo već u prošlosti od dva miliona godina. Sa najsavremenijim teleskopskim uređajima mi se praktično približavamo postanju, a cela istorija kosmosa leži pred nama kao knjiga koju treba izučiti.
U istraživanju najdaljih galaksija, astronomi koriste tehniku koja se bazira na osobinama prirode koju opisuje Ajnštajnova teorija relativnosti, odnosno to da se u blizini velikih masa put svetlosti menja, i da takve mase mogu da deluju kao takozvana gravitaciona sočiva. Slično sočivima u optici, ona pojačavaju to što se nalazi iza njih poput nekog velikog teleskopa. Danas se teleskop u orbiti “Habl” za istraživanje najdaljih objekata kombinuje sa još jednim dopunskim, gravitacionim sočivom koje predstavlja udaljena i pogodna jata galaksija. Jedno jato nosi ime Abel, i ono je već više puta korišćeno kao dodatno gravitaciono sočivo. U sprezi sa postojećim teleskopom, proširuje njegove mogućnosti tako da teleskop od dva-tri, kao da ima 40-tak metara. Upravo na taj način je otkrivena najnovija galaksija, što nam omogućava da zaronimo u detinjstvo vasione.
Sa obzirom na stalne promene, kakve su astronomske kalkulacije za ubuduće i na čemu će se raditi?
– U svakom slučaju sada mnogo bolje poznajemo “detinjstvo” univerzuma i iz dana u dan upoznajemo ga sve bolje. A otkrića su u poslednje vreme toliko spektakularna, da na takvo pitanje prosto nije moguće odgovoriti lako, odnosno sumarno i sažeto. Na primer, 1998. je otkriveno da će se vasiona i dalje širiti, što se do tada nije znalo. Istraživanje sjaja kosmoloških supernovih, krajnjeg stupnja u razvoju zvezda velikih masa, koje kada potroše sve zalihe nuklearnog goriva uz spektakularnu eksploziju počnu da se urušavaju same u sebe, omogućilo je dvema grupama naučnika da ustanove, da brzina širenja univerzuma ne samo da nije smanjena tokom njegovog razvoja, nego je još i povećana.
Otkriće da vasiona ubrzava svoje širenje pokazalo je da osim sile gravitacije koja ga usporava, postoji još nešto što deluje nasuprot. Teorijska istraživanja su to objasnila tamnom energijom, a pokazano je da ona čini oko 30 posto materije u univerzumu. To je dovelo do još jednog prodora u prirodu univerzuma, odnosno u jedan od do sada nerešivih problema takozvane skrivene mase. Naime, istraživanja kretanja u univerzumu pokazala su da u galaksijama masa koju vidimo, predstavlja samo nekoliko procenata od one mase koja upravlja svojom gravitacionom silom. Najveći deo te mase ne samo da ne možemo da vidimo, nego je nepoznata čak i njena priroda.
Jedno od fascinantnih otkrića u astronomiji poslednjih godina je i konačna potvrda o postojanju crnih rupa za koje se već godinama pretpostavljalo da postoje. Uz njih se pominju i brojne crne slutnje...
– Postoje crne rupe različitih dimenzija. Pre svega postoje masivne crne rupe u centrima galaksija, zatim postoje crne rupe koje nastaju u trenutku “smrti” najmasivnijih zvezda, a smatra se da postoje i relativno male crne rupe koje su nastale u najranijoj vasioni. One se zovu primordijalne crne rupe. Danas je potvrđeno da se u jezgru tipične spiralne galaksije nalazi masivna crna rupa koja predstavlja neku vrstu pogonskog motora cele galaksije. Brzina potrebna da se pobegne sa površine ovakvog objekta jednaka je brzini svetlosti, a brzina za bekstvo iz nje bi morala biti i veća – što je nemoguće. Znači, ono što uđe u crnu rupu, tamo i ostaje. Ali treba imati u vidu da gravitaciono polje crne rupe opada relativno brzo i da je gravitacija, od četiri osnovne sile koje postoje u prirodi, u stvari najslabija. Trebalo bi doći relativno blizu crne rupe da bi ona predstavljala neku opasnost.
Kako to deluje na nauku i naučnike kada se suoči sa nečim što je nepoznate prirode. Da li to bitno menja stvari u samoj teoriji?
– Svaki nerešen problem predstavlja izazov i svakako da deluje stimulativno budući da nauka ima za cilj da objašnjava prirodu, a razvija se tako što se formulišu teorije koje objašnjavaju poznate činjenice. Pomoću njih se onda predviđaju i objašnjavaju pojave koje do tada nisu bile poznate. One ukazuju na puteve šta treba posmatrati ili istraživati, da bi se nova predviđanja dokazala ili opovrgla, što pokazuje njihovu uspešnost.
Karakteristično je i to da nova teorija obično ne poništava staru, nego je obuhvata kao svoj granični predeo. Isto tako će jedna nova teorija, koja će objasniti fenomene u ranom kosmosu, kosmosu velikih gustina, pokazati nedostatke i granicu primene Ajnštajnove teorije, ali je neće negirati i svodiće se na nju za uslove koji vladaju u najvećem delu današnjeg kosmosa.
Čovek uvek pokušava da odredi stvari, ali postoje i one neobjašnjive. Ima li osnova za verovanje da tamna energija može biti ono neuhvatljivo što nas “muči” i u svakodnevnom životu?
– Nauka ima naučne metode u razjašnjavanju sveta oko sebe, ali izvan nje postoje poezija, maštanje, naučna fantastika, koje čoveku daju slobodu da pretpostavlja šta bi bilo kad bi bilo. Postoje takođe, granična područja nauke i granična istraživanja gde se egzaktna nauka kombinuje sa raznim metodama, da bi se dao odgovor kako bi se nešto razvijalo pod različitim hipotetičkim uslovima. Svakako, takva istraživanja su interesantna, naročito sa filozofskog stanovišta, i mogu da doprinesu bogatstvu game naučnih istraživanja.
Razvoj nauke omogućava prodor tamo gde nam čula to ne dozvoljavaju i takve mogućnosti rastu. Što se tiče astronomije, iznošenjem teleskopa izvan zemlje, pred nama se otvorilo jedno potpuno novo nebo, a sada se razvijaju i astronomske tehnike koje nam omogućuju da podatke o zvezdama i galaksijama dobijemo ne samo pomoću elektromagnetnog zračenja, već na primer, i pomoću tajanstvenih neutrina, koji nam dolaze iz samog centra Sunca.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 0
Pogledaj komentare