Program vlade

Na osnovu onoga što je rečeno u Skupštini Srbije nije lako utvrditi šte će biti program nove srpske vlade. Najverovatnije se na njemu još uvek radi. U političkom delu ono što je do sada rečeno ne sadrži iznenađenja. Ne prihvata se razgovor o nezavisnosti Kosova, podržava se očuvanje državne zajednice sa Crnom Gorom i afirmiše se pridruživanje Evropskoj uniji. Ne kaže se ništa o Partnerstvu za mir i ne pominju se uopšte Sjedinjene Države. Takođe, ne govori se o reformi vojske.

Stavovi o vladavini prava su veoma uopšteni i tek će se videti kako će konkretno izgledati novo pravosuđe i nova uloga snaga unutrašnje bezbednosti. Od ove se vlade u toj oblasti očekuje mnogo, kako kada je reč o usvajanju određenih zakona, tako i kod njihove primene. Nema mnogo reči o korupciji, a i to će biti ozbiljan test za novu vladu.

Ekonomski deo programa je takođe već bio najavljen na više načina. Pada u oči da se u konkretizaciji nije napredovalo. Kaže se da će porezi biti smanjeni, ali se ništa ekplicitno ne kaže o javnoj potrošnji. Posredno bi se moglo zaključiti da će biti povećana. Ukoliko je to tačno, onda porezi ne mogu biti smanjeni. Ono što je moguće, a na to se igleda i misli, jeste da će doći do preraspodele poreskog tereta. Poreska osnova će se proširiti, to jest oni koji sada ne plaćaju porez ubuduće će plaćati. Pored toga, bogatiji će plaćati više, a siromašniji manje. Takođe, povećaće se carine. Hoće li ovi novi izvori javnih prihoda biti dovoljni? Nemoguće je reći. Neki od njih su nesaglasni, kao recimo onaj da se opterete bogati i da se istovremeno proširi osnova oporezivanja. Takođe, carine i vancarinska zaštita se uvode da bi se ograničio uvoz, a to bi moglo da znači i smanjenje prihoda od carina. Konačno, nema sumnje da je dobro da i bogati plaćaju poreze, ali nije izvesno koliko je realno očekivati da će to osetno da poboljša poreske prihode. U svakom slučaju, tek kada se vidi predlog budžeta moći će da se vidi šta će se zaista raditi.

Nova vlada ima protekcionističke sklonosti. Posebno se ističe potreba zaštite poljoprivrede. Ne obrazlaže se zašto. Srpska poljoprivreda bi verovatno mogla da proizvodi nekoliko puta više, ali njeni rezultati verovatno najmanje zavise od toga da li se i koliko štiti od konkurencije. Ukoliko se teži zaštiti srpske poljoprivrede takve kakva jeste, zabinutost za njen opstanak može čak i da postane opravdana.

Slično je i sa idejama o selektivnoj zaštiti pojedinih industrija, koja se takođe najavljuje. Država će, sugeriše se, snimiti stanje u privredi i izabrati šta će da štiti i šta da podstiče. Ovakva industrijska politika je napuštena i u zemljama sa mnogo sposobnijom javnom administracijom, jer je davala rđave rezultate. U Srbiji je privlaćnost državnog intervencionizma i dalje velika. Ministri vole da grade fabrike, pa to ti je. Videćemo kako će to da ovoga puta da izgleda, ako do toga zaista dođe.

Program se ne reklamira kao reformski. To može da bude retoričko osveženje. Na žalost, on to nije ni po sadržaju. Bar za sada.