Vozi Miško!

Čak dva velika jugoslovenska filma, za mesto odvijanja fabule, imaju autobus. "Ko to tamo peva" i "Okupacija u 26 slika". Prvi film je crnohumorni. Drugi je samo crn. Njega pominjem tek onako, i odmah zaboravljam. Ali, ko to tamo peva? E to zbilja jeste pitanje. I replika, bato, tako direktna, da razbija.

I sad, stvarno ne želim da budem maliciozna, čak, što reče Tadić (Boris) "ja kao lojalni građanin Srbije želim da nova Vlada bude uspešna". Ali šta ću, kad je prvi korak Vlade ulazak u autobus! To je nadmašilo sva moja očekivanja. Lepo su položili zakletvu i krenuli prvim korakom iz Skupštine. Ali kuda? Jedan po jedan, ili po dvojica ministara nove Vlade uputili su se u autobus "firme MUP", koji je bio uredno parkiran ispred Skupštine. Koštunica je ocenio da su svi na svojim mestima, naknadno zamolio Labusa da još jednom proveri da li je tu i nestašni Dinkić i značajno rekao: Vozi Miško! I autobus je krenuo da se tocilja na daleke pute: Od Srpskih vladara čak do Nemanjine ulice! Srećan put, vikali su uzbuđeni građani trčeći za autobusom i bacajući karanfile. A ne, ne. Karanfili su iz "Davitelj protiv davitelja". Građani su, bacali, ruže. Kao znak male pažnje zbog podrške SPS.

I kako sad da čovek ne zamišlja te scene iz autobusa od Skupštine do Vlade? Šta se dešavalo na tom putu prvog koraka cele vlade na četiri točka? Pa, ovako. Prema neproverenim informacijama, čim su krenuli, Deki (Mihajlov) pita Koštunicu: "Šefe, šefe, a jel mogu ja da vozim umesto ovog čike?" A Koštunica kaže: "Deki, sinko, uozbilji se". A Deki će opet: " Ali, šefe, kad te mooolim, ja znam da vozim". Koštunica: (tiho) "Nemoj Deki, ako tebi dozvolim, tražiće i Mlađa". Deki: "Pa neka, dug je put do sledeće ulice. Daću i Mlađi". Koštunica: (tiho) "Nemoj, Deki, znaš da će Mlađa voziti s maramom preko očiju". I Deki poražen snagom tog argumenta odustaje. Tako je Dekijev entuzijazam ugušen već tu, u autobusu, na putu do Vlade. I nemojte posle da se čudite gde je. Mislim, entuzijazam.

U drugom delu autobusa sedi Dinkić nezadovoljan što je Labus seo na mesto suvozača. Napiše na cedulji protestnu notu, napravi od toga aviončić i baci ga u pravcu Labusovog temena. Labus se osvrne, ugleda aviončić, otvori ga i pročita poruku. I sad razmišlja kako da odgovori, jer ne ume da pravi aviončiće od hartije. Zato se okrene i kaže glasno svima: "Sedim na mestu suvozača zato što sam ja jedini potpredsednik". I dok Velja razmišlja što li je sad Labus morao to da kaže, kad svi znaju, te koja li se provokacija krije iza te rečenice, Mlađa sačeka da Labus ponovo sedne, a onda napravi novi aviončić i baci ga put Labusovog temena. Ali ovog puta promaši i udari Dekija. Deki se požali Koštunici. Koštunica ga umiri rečima: "Još dva semafora i stigli smo".

Na pedalj do Vlade, Velja, srdačno i dobrodušno upita: "A stvarno ljudi, šta nam bi da se vozimo ovim autobusom, ko’ neka dečija ekskurzija? Ipak smo mi ozbiljni ljudi." Maršićanin mu nervozno dobaci:"Pa nećemo valjda ko oni u audijima i blindiranim džipovima!" Velja: "Pa, to ćemo mi znači vazda ovako, đuture, u autobusu, da umanjimo troškove?!". Jedan funkcioner G17 plus šaljivo odgovara: "Ćuti Velimire, ovo je deo marketinga". Velja se na to, pozitivnim delom svoje ličnosti malo žacnu. Ćuti, ćuti, pa će tek reći: " Pa zar nije Premijer rekao da ova Vlada neće da se bavi marketingom?" A onaj će ministar: "Pa neće Veljo, neće. Samo malčice. Ovo je prvi korak.". Velja promrmlja nešto kao "aha, dobro", a u sebi reče: "Pa, nadam se da se po jutru dan ne poznaje".

Posle vožnje koja je trajala 5 minuta, veseli autobus stiže do Nemanjine 11, i uđe u prokletu avliju, gde se i parkirao. Stepenište oprano.Rupe na zidovima još su vidljive. U zgradi čekaju umorne spremačice i srdačni dobrica Žile da preda ključeve i escajg. Ipak, već je pola šest. Pada mrak. Zar ovi nisu mogli da sačekaju jutro? Nisu. Pa, onda nek se bar i to što pre svrši, pa da idemo kući. (To poslednje mislile su spremačice i novinari).