Ekonomska kolonizacija

Rezimirajući celokupnu bedu Srbije i Srba poznati komentator beogradskog lista "Politika" i stručnjak za pitanja religije Živica Tucić kaže: "Ja živim u jednoj zemlji čiju veličinu ne znam. Ova zemlja je duševno više ruinirana nego što to želi da prihvati. Poniženi iznutra i spolja - naša situacija je tragičnija nego što sami priznajemo. Naše stanje ionako ne interesuje nikoga sa strane. Deset godina sankcija i 78 dana bombardovanja ostavili su duboke rane u našoj svesti. Otvoreno govoreći: više ne mogu iskreno ni da se smejem, ne mogu više da se opustim. Iskustva su toliko gorka, a poniženja tako trajna..."

Ovaj teolog nam kaže da nikad nije bio pesimista, čak ni u Miloševićevo doba koje je, po njegovom mišljenju, bilo najgore vreme. Ono što mu je oduzelo radost jeste razočaranje u protekle tri godine. Ako su se intelektualci njegovog - opozicionog - kova još krajem devedesetih godina nadali boljoj, demokratskoj, otvorenijoj budućnosti, tako su im tri godine stvarnosti posle "buldožer revolucije" u oktobru 2000. godine raspršile te nade. Čini se sada da je cela politička kasta diskreditovana pred narodom, zapadne banke i koncerni vladaju zemljom preko međunarodnih finansijskih organizacija.

Teritorijalna nedefinisanost

Srbija živi u nekoj vrsti iščekivanja. Parlamentarni izbori od 28. decembra 2003. godine nisu - posle više uzaludnih pokušaja da se izabere predsednik - doneli konsolidaciju. Zemlja se nalazi u svojevrsnom stanju lebdenja. Nejasno je pre svega suštinsko jezgro svake državnosti: teritorija države. Unija sa Crnom Gorom, koju je forsirala Evropa, nije donela ništa, osim slikovitih novih registarskih oznaka u međunarodnom saobraćaju - SCG.

Ko kaže da je ova nejasnoća minimalna, argumentuje to sa mnogo većim, sve prisutnijim problemima socijalnog osiromašenja i ekonomskog pada koji pritiskaju zemlju. Zanemarivanje teritorijalnog pitanja bi ,ipak, bio kratkovido, ekonomske odluke se donose na osnovu obezbeđenog državnog okruženja, a socijalna sigurnost bez administrativnih okvirnih uslova nije moguća čak ni u seoskom životu.

Teritorijalna nesigurnost ni u kom slučaju se ne odnosi samo na uniju s Crnom Gorom, tu spada i pitanje statusa Kosova. Pored sporazuma iz Kumanova, 9. juna 1999. godine, koji je naložio povratak srpske policije i jugoslovenske vojske iz pokrajine Kosovo i Metohija, Rezolucija UN 1244 - gotovo neprimetno jedva shvaćena od strane svetske javnosti, a i u samoj Srbiji - pretvorila je nekadašnju srpsku pokrajinu u zvanični deo Jugoslavije.

Sa okončanjem jugoslovenske federacije, čemu su doprineli savez DOS i predsednik Vojislav Koštunica uz snažnu pomoć Evropske unije 2003. godine, status Kosova je postao delikatniji nego ikada. Ali, ni sama Srbija nije teritorijalno učvršćena. Težnje za autonomijom u Vojvodini rastu proporcionalno ekonomskim teškoćama u centralnoj Srbiji.

Neposredno posle bombardovanja NATO-a, za reč se javlja Reformska koalicija Vojvodine čiji je jedan od predstavnika i stručnjaka za međunarodno pravo Dejan Jelča u leto 1999. godine izjavio: "Regionalizacija je ključno pitanje opozicije". On je želeo da se Srbija podeli na pet autonomnih oblasti: Vojvodinu, Sandžak, jugoistočnu Srbiju, severozapadnu Srbiju i Beograd. Nakon što su opozicione snage u oktobru 2000. godine preuzele vlast grupe koje zagovaraju secesiju kao što je Liga socijaldemokrata Vojvodine otvoreno su se mešale u politički život Srbije.

Njihov lider Nenad Čanak je tražio redefinisanje autonomije koja postoji od 1974. godine. Sa mađarske strane pojačo se pritisak na Srbiju zahvaljujući zakonu o statusu manjina koji je već stupio na snagu i po kome ljudi mađarskog porekla iz Slovačke, Transilvanije, Vojvodine imaju privilegovani pristup obrazovnim, zdravstvenim i socijalnim institucijama u Mađarskoj čime se delimično potkopava suvereno državno pravo pojedinačne zemlje.

Nejasna teritorijalna situacija Srbije odražava se i u debati o ustavu koja nije urodila plodom. U doba Slobodana Miloševića je - zvanično - ustav uzimao u obzir multinacionalno nasleđe u zemlji i garantovao je ista prava svakom građaninu na teritoriji republike, bez obzira na to kojoj etničkoj ili verskoj zajednici pripada, a sada se u političkim i intelektualnim krugovima diskutuje o nacionalizaciji građanskih prava pri čemu bi srpska nacija - poput hrvatske u Hrvatskoj - mogla da bude jedini dražvotvorni narod.

Nejasna situacija bi mogla da potraje. Mnogi su se već navikli na to. Korisnik državnih provizorijuma je pre svega ekonomski polusvet koji potiče uglavnom iz Miloševićeve ere i koji su u kratkom periodu demokratije ovladali svim privrednim granama. Brzo promenljive partijske koalicije manje insistiraju na ideologiji, nego na pridobijanju biračkog tela kada socijalnim obećanjima nastoje da ulepšaju svoju ekonomsku i političku nemoć.

Ovo fatalno ponašanje duha koje obeležava ekonomski i politički život Srbije i proizvodi to stanje lebdenja, ni u kom slučaju nije "napravljeno kod kuće" kako to zapadni mediji žele da prikažu. Tu je, pre svega, vojna okupacija Kosova posle jednog rata protivnog međunarodnom pravu. I jedno i drugo su naneli teške povrede verodostojnosti prava i zakona.

Ako najjača vojna sila na svetu bez bilo kakvog zakonskog legitimiteta može da se obruši na jednu zemlju zato što joj se ne sviđa tamošnja izabrana vlada ili zato što poželi da iskoristi za sebe etničke sukobe na Kosovu, onda niko ne može da se čudi što nepravda zauzima mesto u svakodnevnom životu Srbije kao nešto što se samo po sebi razume. I vojne snage koje su oko Srbije i koje je zvanično okružuju oduzimaju državi i naciji samosvest neophodnu za nov početak. Snage SAD i EU na Kosovu, u Bosni i Hercegovini i u Makedoniji ne pokazuju samo tamo već i narodu Srbije da se region nalazi pod stranim starateljstvom i upravo to je pravi problem sa kojim Beograd mora da se bori.

Naivnost reformista

Pokazalo se da je ovo strano tutorstvo naročito drastično na polju ekonomije. "Budućnost Savezne Republike Jugoslavije je pod senkom razarajućeg tereta njenih spoljnih dugova", pišu Miroljub Labus i Mlađan Dinkić u svojstvu ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom, odnosno guvernera Narodne banke u maju 2001. godine Međunarodnom monetarnom fondu. Srbija je početkom 2004. godine dužna međunarodnim finansijskim organizacijama i bankama 12 milijardi dolara, što je neke četiri milijarde dolara više nego u periodu pre sankcija UN 1992. godine.

Bez ekonomske razmene između Beograda i ostatka sveta dugovi zemlje su u ovih 12 godina - samo zbog kamata - porasli za jednu trećinu. Ubrzo nakon "buldožer revolucije" guverner Narodne banke Dinkić je u očigledno revolucionarnom zanosu zatražio od Svetske banke da se odrekne potraživanja one četiri milijarde koje su dospele u spoljno-ekonomskoj "mrtvoj" Miloševićevoj eri i u tom kontekstu je čak govorio o "pravima" koje nova demokratska Jugoslavija ima kada je reč o otpisu dugova.

Očekivanje da će se poverioci odreći kapitalističkih kamata od 1992-2000. godine pokazuje veliku naivnost beogradskih reformista. Svetska banka i Međunarodni monetarni fond su ih odbili. Doduše, tokom godine je sprovedeno otpisivanje dugova i delimično brisanje kamata u takozvanom Pariskom klubu da bi se izbegla zvanična platežna nesposobnost, moratorijum na dugove. Ostaje, međutim, činjenica: spoljni dug Srbije iznosi 12 milijardi dolara.

U 2005. godini, kada opet mora da se krene sa vraćanjem kreditnih kamata, preti finansijski debakl, kao što smatra nadležni stručnjak renomiranog Bečkog instituta za međunarodna ekonomska poređenja Vladimir Gligorov: "Ako dugovi ponovo moraju da se vrate posle 2005. godine, (državni) deficit će dostići nepodnošljivi nivo". Uostalom, za 2003. godinu spoljni dugovi iznose basnoslovnih 259 odsto od ukupnog izvoza zemlje, što je više nego u Albaniji (141 odsto) ili u Bugarskoj (180 odsto).

U kandžama mafije

U međuvremenu se stara DOS-ova vlada u svom "pismu o namerama" iz maja 2001. godine obavezala međunarodnim finansijskim organizacijama da će kao protivuslugu za modelitete otpisa duga "držati inflaciju na niskom nivou, regulisati cene, sprovesti poresku reformu" i još puno toga. Time ona sledi prividno večna pravila imperijalnih čuvara ekonomije i valute: sprovođenje restriktivne monetarne politike, kao i okončanje državnih subvencija za ekonomiju i socijalni sektor što treba da garantuje dolazak (i kasnije povlačenje) stranog kapitala, kao i da vodi do veće socijalne nejednakosti.

"Posle oktobra 2000. godine zemlja je neprestano ispunjavala zahteve MMF-a", smatra bivši ministar u Miloševićevom kabinetu i profesor ekonomije Oskar Kovač. Mile Jović iz Instituta za ekonomske nauke u Beogradu smatra da će posle 2005. godine uslediti ekonomski haos. "Da bi Srbija mogla da otplati dugove, srpski izvoz bi morao da poraste godišnje za 15 odsto" što ovaj stručnjak smatra da je krajnje nerealno. Jović kaže da su "neodržana velikodušna obećanja Zapada iz oktobra 2000. godine osnova za bedu u zemlji".

Nejasno pitanje teritorije zemlje i zamiranje ekonomije izazivaju kriminalizaciju političke elite. Bez postojanja samostalne sposobnosti delovanja na nacionalnom nivou, koju u vojnom pogledu kroji NATO, a u ekonomskom MMF i Svetska banka, u zemlji koju potresaju krize na mesto nacionalne ekonomije počela je da se probija nepotistička privreda. Zapadni mediji i političari, odnosno njihovi stručnjaci, kao što je Vladimir Gligorov, rado se pozivaju na logiku.

Oni govore o Srbiji i Crnoj Gori kao o "zemlji zarobljenoj u kandžama mafije". "Srpski parlament", kaže Gligorov o postrevolucionarnoj Srbiji, "imao je vrlo ograničene mogućnosti delovanja, bio je više nevoljni agent ovih (mafijaških) organizacija nego reformska snaga za političko odlučivanje".

Ali, parlamentu su ruke bile (i jesu) samo prividno vezane zbog unutrašnjih društvenih struktura; odlučujuću ulogu igraju one zapadnoevropske i severnoameričke snage koje uopšte ne dozvoljavaju samostalnu politiku na nacionalnom nivou čime podstiču nepotističku privredu.