Strah od istine ne sluti na dobro

Našli smo se, opet, u dubokoj političkoj krizi. Politički akteri i komentatori tumače tu krizu i njene uzroke na razne načine, pa u skladu sa svojim zaključkom i svojim političkim preferencijama pripisuju odgovornost za nju raznim akterima i pojavama. Političari optužuju jedni druge za isključivost i sebičnost, a komentatori ih optužuju sve zbog "sujeta" i nesposobnosti za kompromis. Neki optužuju privatizaciju, neki optužuju radikale, a neki čak i Karlu del Ponte ! Tobož je pobedio "demokratski blok", a sada se unutar bloka svađaju. Celokupna srpska javnost i "Evropa" složno ih teraju "da se slože" i pruže jedni drugima demokratsku ruku. Gospodin Mihal Ramač u Vašem listu opominje ih da da se birači zbog toga ljute. Svi uglas zahtevaju "konsensus".

A šta ako "konsensus" nije moguć? Lideri stranaka se brane da bi tim "konsensusom" izneverili svoje birače. Strankama se, opet, zamera da "stranačke interese" stavljaju iznad nacionalnih. Ali šta ako sami birači u skladu sa svojim stranačkim opredeljenjem dijametralano suprotno i nepomirljivo gledaju na to šta su nacionalni interesi? Šta ako posebno i drugačije viđenje "nacionalnih interesa" upravo čini suštinu tog omrznutog "stranačkog interesa"? Nisu li onda i same stranke upravo dužne da se bore za opredeljenje svojih birača? Ako je iko "odgovoran" za pat situaciju u kojoj smo se našli - onda je to jedno strasno opredeljeno, podeljeno i međusobno suprotstavljeno biračko telo. Birači koji sada negoduju što stranke ne mogu "da se slože", u stvari negoduju što njihovi politički protivnici neće da uzmaknu. Paraliza nije plod ničije zle volje, ona je stvarnost srpskog biračkog tela.

Onda se, naravno, postavlja pitanje, pa u čemu te "demokratske" stranke i njihovi birači ne mogu da se slože kada se zna da su sve one - za ulazak u Evropsku uniju, u NATO, za privatnu svojinu i tržišnu ekonomiju, za privredni oporavak, za pravnu državu, za izgradnju državnih institucija ? Reklo bi se da su u svemu tome međusobno saglasni (a u mnogim stvarima mogli bi biti saglasni čak i sa revidiranim političkim deklaracijama Radikalne stranke, koja je pametno odustala od svojih zahteva za uniju sa Belorusijom).

Ova saglasnost ljutih protivnika, ustvari neprijatelja, ustvari krvnih neprijatelja, prividno je postignuta na taj način što se i u međusobnim obračunima, i u javnosti svesno i nesvesno, ali sistematski prećutkuje osnovno pitanje koje predstavlja kamen razdora: odnos prema prošlosti, pitanje ratnih zločina, saradnja sa Haškim tribunalom. (I neposredno pitanje koje će se postaviti pred Vladu prvog dana nakon njenog formiranja: šta će biti sa "četiri generala"?). "Konsensualna tišina" koja vlada nad tim pitanjem glasnija je od svega onog o čemu se govori. Jedni ćute o tom pitanju iz straha od reakcije većinske (patriotske) javnosti, drugi iz straha od reakcije "Evrope", našeg donatora.

Samo ova ćutnja i ovaj "previd" omogućavaju privid opšte saglasnosti o strategiji ostvarivanja nacionalnog interesa, samo ovo pogrešno čitanje biračkog tela omogućava privid postojanja nekakvog "demokratskog bloka". Prikrivene i stalno demagoški prikrivane razlike u odnosu prema prošlosti, zločinima i Haškom tribunalu pravi su i realni uzrok i podele u biračkom telu i raskola među strankama. Položaj neke stranke na političkoj mapi suštinski se određuje u ovom trenutku prevashodno na tom pitanju. Toma Nikolić je zato u pravu kada naziva DSS svojim "prirodnim saveznikom", bez obzira što je Koštunici ova izjava ljubavi pred "Evropom" neprijatna. Suština njihovog "prirodnog savezništva" sastoji se, naravno, u falsifikovanju, negiranju i bagatelisanju neslavnih činjenica naše nedavne prošlosti. Nije li Koštunica istupio iz DOS i prešao u opoziciju zbog isporučivanja Slobodana Miloševića, nije li zagovarao "kontinuitet" sa socijalističko-radikalskim režimom za koji je Hag takođe bio "deveta rupa na svirali", ne zagovara li danas diskontinuitet sa režimom koji je (kako-tako) sarađivao sa Hagom?

U poslednjem broju Republike, dr Vesna Pešić, piše ovako o danima nakon 5. oktobra: "Strateško sukobljavanje oko prošlosti dokrajčilo je i teoretsku mogućnost uspostavljanja minimalnog konsensusa, od koje je mogao krenuti proces konstituisanja političke zajednice i donošenje ustava. Racionalna refleksivnost kao jedini neideološki kreator državnog identiteta nije bila deblokirana zbog negiranja neugledne prošlosti (čitaj: masovnih zločina - S.P.), propagande zaborava, ali i čisto funkcionalističkim odnosom prema njoj (čitaj saradnje sa Hagom "pod pritiskom - S.P.) Pitanje saradnje sa Hagom je, u stvari, krnjilo i inače nategnutu podršku reformama, jer je većina populacije bila protiv te saradnje". Ono što je ometalo "konstituisanje političke zajednice i donošenja ustava... I podršku reformama" onda, ometa te procese i danas.

Još je rečitije stanovište Nenada Dimitrijevića, koje u tom članku citira dr Pešić, a prema kome on razlikuje tri stanovišta prema prošlosti u srpskoj politici: (1) strategija "odbrane nacionalnog identiteta i dostojanstva... konkretizovana kroz minimizovanje ili potpuno negiranje ratnih zločina počinjenih od Miloševićevog režima "(koja se pripisuje DSS); (2) strategija apsolutnog zaborava koja pitanje moralne odgovornosti za rat i počinjene zločine odbacuje kao "moralističko i štetno" (koja se pripisuje G17), i (3) strategija suočavanja sa prošlošću kroz moralnu refleksiju, ili strategija ovladavanja prošlošću.

Najvažniji je ovde Dimitrijevićev stav, koji citira dr Pešić, da prve dve strategije, negiranja ili zaborava, podjednako ugrožavaju perspektive demokratije u Srbiji, "ako demokratiju shvatimo kao sposobnost samoprikazivanja, korigovanja i socijalnog učenja. Nakon autoritarizma, ratova i počinjenih zločina mogućnost političke zajednice neizbežno uključuje refleksiju o nasleđu koje su ostavile prakse prethodnog režima".

Stranke koje odbijaju, ometaju, odbacuju suočavanje sa prošlošću konkretizovano kroz saradnju sa Haškim tribunalom ne mogu biti deo bilo kakvog "demokratskog bloka", jer ugrožavaju perspektive demokratije. Birači koji se za ove stranke opredeljuju spremni su da plate tu cenu. Kompromis koji se zahteva između onih koji (makar) pristaju na saradnju sa Haškim tribunalom i spremni su da se suoče sa prošlošću (makar "pod pritiskom) i onih koji na to ne pristaju - nije moguć. Sami birači su oko tog pitanja strasno i isključivo suprotstavljeni. Problem je u našoj javnosti i, pre svega, u našem biračkom telu, koje daje prednost onim strankama koje zagovaraju negiranje ili zaborav prošlosti i zločina, koje "dostojanstvu" daju prednost nad "demokratskim perspektivama".

A stranke se zauzvrat populistički klanjaju "biračkoj volji" (Vox populi, vox dei, "birač je svetinja"), kao da ih ta ista biračka volja nije dovela na vlast i držala na vlasti punih 12 godina. Zašto je ovde "politički nekorektno" reći prostu istinu da nije problem u Tomi Nikoliću, pun je svet Toma Nikolića, da je problem, opet, u onom milionu birača koji bi da ga vide kao predsednika Srbije? Strah da se to kaže ne sluti na dobro.

 Autor je advokat iz Beograda