Četvoročlana banda

Ono što se u Srbiji dešava već dvadesetak dana – gde četiri političke heavy metal grupe pokušavaju da reše ćiriličnu kvadraturu kruga tj. formiraju bilo kakvu, manjinsku, većinsku, koncentričnu, okruglastu ili ćoškastu Vladu – sve više liči na pravoslavnu komediju s elementima trash horrora: najava (hrvatski: dojava) da će, recimo, novi srpski premijer biti dr. Vojislav Koštunica, logično asocira na re-make filma "Teksaški masakr motornom testerom", naročito u onim polupolnim trenucima kad u svojim televizijskim obraćanjima dr. VK, sa sitnim očima i zombie osmehom, izgleda upravo kao prototip porodičnog serijskog ubice koji kod kuće, razume se, vodi brigu o svojim kućnim ljubimcima (sovama), ali je zato vrlo raspoložen i energičan da zaseni Bostonskog davitelja, sve u ime legaliteta, legitimiteta i srpskog koljačkog interesa.

Tko je jednom, a nema onih koji su više puta izdržali najgrozniju od svih kazni: da Koštunicu slušaju devedeset minuta u celini i celosti – čuo dr. Kalašnjikova glede sopstvenih ideja o Srbiji pod premijerskim pendrekom, ili je zaspao ili se ubio; kad je svojevremeno pokojni Zoran Đinđić govorio o ovom netemalju (rječnik moje majke: netko tko je potpuno i apsolutno nesposoban), rekao je da su Koštunicu 5. oktobra izvukli iz kuće jer je “trut” spavao, šta se od nesrećnika Vojislava moglo očekivati nego da spava sa sovama u sve tri vremenske zone istovremeno.

Prijatelj noćnih i buljavih životinja – dr. Vojislav Koštunica – zvezda je venecuelanskih pregovora: njegova retko inteligentna ideja jeste da on & njegovi naprave Vladu u kojoj neće biti nijednog člana Demokratske stranke (čitaj: pokojni Đinđić), nijedan ministar iz Ove Sadašnje neće ući u Ovu Buduću Vladu, ali Vojislav The K. očekuje da ga svi iz Demokratske stranke podrže, jer, tobože, interes je Srbije u pitanju, a Srbija, znaju Hrvati, nema cene.

In the meantime (Hrvatski: u međuvrijemenu), iz tabora druga Koštunice o Demokratskoj stranci rečeno je sve najgore: da je Srbiji potreban “sanitarni otklon” od stranke pokojnog Đinđića, da su oni kriminalci, đubrad, skotovi, govna, da je sam Zoran Đinđić kriv jer Koštunica iz tri puta nije postao predsednik Srbije, da je riječ o lopovima, mešterima… i da od tih-takvih on traži podršku za manjinsku Vladu.

Ima u filmu “Balkanski špijun” jedna rečenica koja se ovdje može primeniti: “Ako se izviniš Đuri, on će ti oprostiti što te je tukao”. Kad u rečenici “Đuru” zamenite “Koštunicom” i poruku uputite nesrećnicima iz Demokratske stranke – od kojih sve zavisi: ako ne daju podršku toj fucking Vladi, onda čekamo nove izbore – vidimo čitav scope ludila, mazohizam koji nije viđen i ponudu koja je na montipajtonovskoj granici, ja tebe pljujem, gazim, vređam i uništavam, ali od tebe zahtevam da me podržiš i da u Vladi nemaš nijednog ministra!

Najtužnija i možda najgluplja rečenica – a šta da je Đinđić živ – okončala bi se njegovim odbijanjem da podrži bilo šta što u sebi ima prefiks “Koštunica”. Makar u to ime i onog što je Đinđić uradio dok je vladao Srbijom, očekujemo da Demokratska stranka ne pristane na Četvoročlanu Bandu (hrvatski: Gang Of Four) i da se pizdarija u Srbiji okonča budućim novim izborima, jer ovako, sa Koštunicom koji se povremeno budi iz nacionalnog sna, sa radikalima koji jesu najjači ali sa kojima niko neće, sa socijalistima Miloševićevog tipa i ekipom ratnih zločinaca u njihovim redovima (Milorad Vučelić na prvom mestu), ta čudesna zemlja – The Serbia – čak je ružnija od Hrvatske u kojoj su, vidimo, The Serbs u modi, makar kao ćirilična koalicija na latiničnom lancunu.

Ne pada mi na pamet da vam u celini detalja objašnjavam kako je Koštunica smislio svoju strategiju; još mi je manje zanimljivo da vas, kao The Croats, opterećujem Srpskom Vladom za koju mi se, sms/intimno, jebe koliko i vama; ono što jedino jeste važno sadrži se u naznaci da će Demokratska stranka uskratiti svoju podršku za bilo koju Srpsku Vladu i da ćemo, kao u nekim happy times, imati status quo: fašisti na jednoj, ostali na drugoj strani.

I bez nove Vlade, da se ne lažemo, sve je po starom: mobiteli oko mog rođendana funkcionišu, čak i kad su nedoumice u pitanju; telefonske veze su kak-tak-redovne, from birthday to birthday, o Feralu ništa novo, jer, kao što kaže beogradski tabloid Kurir koji je – gle! – ekskluzivno otkrio da su Marka Perkovića Thompsona otkrili upravo urednici Ferala i od njega napravili zvezdu, što se može očekivati od “mondijalističkih” i “anacionalističkih” krugova, jasno je da je Feral kriv i da je “ustaštvo njihov hobi”.

Radim, dakle, za ekipu kojoj je Thompson heroj i koja seiri nad tragičnom sudbinom buduće Srpske Vlade; brinem o Koštunici koji je iz tv večeri u tv večer sve tužniji i sve su mu sitnije oči, pune nacionalnih tikova; razgovaram telefonom sa osobama koje su zbunjene prisustvom multipliciranih jedinica u mom numeričkom birthdayu, sanjam ukus žena koje sam davno sreo, odgovaram na pitanje “Kak si” sa “tak”, sve sanjajući da otkrijem što je “Kurir” sutra otkrio – senzacionalno i fantastično i ekskluzivno – možda da srpske Vlade uopće neće biti ali da je Luković dovoljno cool da shvati da do 4. septembra ima dovoljno vremena za Dijalog na temu: kako nam se 11. septembar desio sedam dana ranije.

Ja znam. I to je sasvim dovoljno.