Rogovi na okupu

S rbija neumorno slavi i šenluči. Dok se praznuje može lako da se pogine, posebno na Novom Beogradu koji ima više oružja nego Vojska Jugoslavije. Armija reciklira svoje ubojne cevi, ali Novi Beograd ne. Taj zabran naoružanog naroda je izgleda neprikosnoven: ma koliko policija bila revnosna i dičila se "Sabljom", oni su uvek orni da pripucaju.

To je atmosfera pred krpljenje nove vlade. Opštenarodno veselje sa mrtvim glavama, pevanjem i pucanjem. Za to vreme narodni voždi se bave složenom političkom matematikom. No, svaka bi računica mogla da bude naopaka, osim u nadi da nova vlada sve i da se potrudi ne može da bude gora od ove koja je pala.

Srpska verzija optimizma za ovaj slučaj glasi: može, i te kako.

U slučaju premorene Srbije odavno se priziva duh Vajmara. To je onaj zao recept po kome bi desnica mogla da ušeta na vlast, i to korak po korak. Dakle, u svakoj izbornoj sesiji osvajaće po nekoliko procenata više dok ne ostane sama na vrhu.

Svaka analogija sa vajmarskim slučajem mogla bi ipak da bude brzopleta. Taman kao i energično odbacivanje takve kobi, jer mi smo već dugo na granici socijalnog sloma. Dakle, živimo na oštroj protivrečnosti između političkog razuma i burnih rešenja. Tu nikakav pritisak sa strane ne pomaže: izlaz ili bespuće moramo pronaći sami.

Zato je dobro da nam Solana više ne dolazi. On je samo cinična i nimalo željena opomena iz prošlosti. To nije ličnost koja može u bilo šta da ubedi Srbiju. Ali, on je simbol nekih užasno pogrešnih koraka Zapada prema nama. Ne znamo šta lično misli i želi, objektivno je Solana saveznik svakog ekstremizma u Srbiji. On je grdna neprijatnost za lidere sa kojima se ovde sretne. Svi se trude da dokažu kako eto nisu mogli da ga izbegnu! I zato valja razumeti nelagodnost i snebivanje Vojislava Koštunice kad govori o njemu.

Dakle, pojedini emisari ne donose dobra Srbiji, još od 1999. To nije metafora odnosa prema velikom svetu, već naprotiv, želja da nas poštuju i imaju u vidu naše nacionalno samopouzdanje. To bi moralo da znači kako nam apeli o "demokratskoj orijentaciji" neće preterano pomoći. Kao da, zaboga, Srbi to ne znaju. Ovo biračko telo naprosto ne želi sugestije koje mu zadiru u pravo da kazni one koji su bili loši vladari.

Nema dakle razloga za čuđenje pred bilo kakvim "radikalnim zaokretom". To je više socijalni vapaj nego politička orijentacija. Ali se nikada ne zna gde je kraj. Iz krize nije moguće izaći brzo, ali sirotinja nema vremena da čeka. Na početku ona traži bar dobra obećanja. Na primer, somun od tri dinara! Nova vlada će morati brzo da demontira socijalnu tempirnu bombu, ili će pasti pre roka. A onda se već stvaraju okolnosti za rasplet koji ne mora da bude mio.

I to bi mogao da bude deo računice. Koštunica je spreman da na sebe uzme teret i odgovornost. Ali, sa kim? Reč je reč, što znači bez radikala i demokrata. Manjinska vlada sa rokom trajanja! Zašto da ne, u mnogim stabilnim državama vlade padaju kao kegle, pa nema drame. Nestabilnost vlade u Italiji je čvrsta demokratska tekovina. Kod nas je u opticaju sirotansko-autoritarna logika: izbori su skupi. To je tačno samo kad se sabiraju troškovi, no sve je jeftinije od loše vlasti.

Ako se nova vlada liši straha od ovde spomenutog "vajmarskog sindroma", onda se neće libiti da raspiše nove izbore za šest meseci ili godinu dana. Može joj se posrećiti da neke važne stvari dovede u red i da do jeseni marginalizuje radikalski zalet. Pa da ostane duže, dok ne dosadi. To je moguće, ali nije verovatno.

"Demokratski blok", čak i bez DS, nosi na svojoj duši neke sveže grehove. Pre svega sklonost ka raskolima i nedostatak dobre orijentacije. Demokratska stranka u vladi bi možda bila preveliko iskušenje za njenu trajnost i dobar međuizborni šlagvort za radikale. Njenu su vlast obeležile teške afere. Raskol unutar stranke, ma koliko demokratski po formi, donosi saznanja koja negiraju suštinu. Lideri priznaju da su organizovali lažno glasanje, i da su lagali čitavo vreme. Pa šta?! Nije važno kako je izabran guverner, već kakav je on.

Ovo je rečenica čoveka koji je demokratsku proceduru podredio običnoj uličarskoj pokvarenosti. On verovatno razume šta je sve dopušteno u politici, ali je uveren da svuda ima najgorih izuzetaka. Pred takvim ekspresijama osenčen je u mrko demokratski privid: "Evo, mi svoje probleme iznosimo javno! Pustili smo novinare na sednicu Glavnog odbora".

Da, to je tačno. Ali nije reč o problemima već o teškim zagađenjima koja su inficirala čitav "demokratski blok". Ponekad je bolje pokriti smeće. Inače je sasvim izvesno da ništa više ne zavisi od samodefinicije, već od suštine. I zato je DS bez velike metle, kamen o vratu za svaki režim oko koga se i simbolično zaplete.

Bilo bi jako neugodno ako nova srpska vlast potroši najbolje vreme kako bi ukinula svoju odgovornost i prebacila teret na drugoga. Inače se sumnja da se sa ovim kadrovima (bez radikala) može formirati efikasna vlada. Sa radikalima bi bilo još gore, ako već nismo zaboravili kako to oni rade.

Koštunica je čovek koji je na izborima pobedio Miloševića. Onda je otišao (proteran!?) iz DOS-a i otišao u opoziciju. Dva puta je bio na pragu Andrićevog venca, ali za malo nije postao predsednik Srbije. Šta, dakle, on na čelu vlade može da učini, ako na okupu zadrži Vuka, Velju i Labusa, a Tadić mu ne uskrati podršku?

Čekaju nas teška, možda i burna vremena. To je tim časnih ljudi, ali je svako od njih nakrivljen na svoju stranu. Jesu li takvi rogovi valjani za srpsku politiku! Možda jesu, glatkih i maznih u srpskoj istoriji vladanja nikada nije bilo. Ako ne uspeju, Bože moj. Nije tačno da Srbija više nema vremena.

Sve se troši, pa i žive političke ikone. Dolaze nove snage, mladi ljudi bez oštećenja i repova, koji će preuzeti odgovornost. Nema im druge. Zašto inače svaku godinu proglašavamo sudbinskom a svaku vladu istorijskom? Srbija se umiritž ne može, a to više ne znači rat, već samo izbore. Kako reče onaj čiča na Bajlonijevoj pijaci: "Ima u Srbiji dobrijeh ljudi, samo oni ne mogu doći do reči od ovijeh!"