Balvan u našem oku

Na osnovu onoga što je objavila štampa i televizija suđenje Zvezdanu Jovanoviću i dr. počelo je nizom grešaka, propusta i nezakonitih postupaka svih učesnika.

Sud: Prema čl.89. stav 2. pre saslušanja okrivljenom se moraju saopštiti prava iz člana 13. stav 3, to jest okrivljeni će se poučiti o pravu da uzme branioca koji može prisustvovati njegovom saslušanju i upozoriće se da sve što izjavi može biti upotrebljeno protiv njega kao dokaz.

Ako je tačna tvrdnja branioca Z.Jovanovića da njegov branjenik nije upozoren da sve što izjavi može biti upotrebljeno kao dokaz, na takvom iskazu okrivljenog ne može se zasnivati sudska odluka.

Prema članu 178. stav 1. istražni sudija će po službenoj dužnosti (ili na predlog stranaka) doneti rešenje o izdvajanju zapisnika o ovim iskazima iz spisa odmah, a najdocnije do završetka istrage, a po stavu 2. istog člana izdvojeni zapisnici se zatvaraju u poseban omot i čuvaju kod istražnog sudije odvojeno od ostalih spisa i ne mogu se koristiti u postupku.

Ako bi istražni sudija propustio da ovo učini, to mora učiniti predsednik veća tokom priprema za glavni pretres, pre određivanja glavnog pretresa, rešenjem (Član 283. stav 3)

Prema tome, ako je tačna tvrdnja branioca, stoje procesualni propusti i istražnog sudije i predsednika veća: u spisu su ostali zapisnici na kojima se ne može zasnivati odluka.

U takvoj situaciji branioci mogu (i imaju dužnost) da analogno situaciji iz člana 178. stav 1. stave predlog da predsednik veća otkloni svoj propust tako što će takve zapisnike izdvojiti iz spisa na glavnom pretresu.

Branioci su to i učinili.

Predsednik veća je morao pre nego što je pristupio saslušanju prvooptuženog da odluči o predlogu branioca za izdvajanje zapisnika o saslušanju optuženog, ili tako što bi rešio da se zapisnik izdvoji, bilo tako što bi predlog odbio.

Predsednik veća, međutim, o tom predlogu nije odlučio već je pristupio saslušavanju okrivljenog. Time se predsednik veća ogrešio o svoje dužnosti po Zakonu o krivičnom postupku. Intencija zakonodavca je jasna: takvi zapisnici se moraju izdvojiti još tokom istrage, a najdalje u pripremi glavnog pretresa, pa ako to već nije učinjeno, naravno, odmah po otvaranju glavnog pretresa. Umesto toga sud je učinio dve greške: prvo odlučio da će o tom predlogu rešavati naknadno (?), a zatim bez odluke o predlogu branioca pristupio čitanju zapisnika.

Da je sud jednostavno odbio predlog branioca o izdvajanju iz spisa zapisnika od 7. aprila branioci bi mogli napadati tu odluku samo u žalbi na presudu i to jedino ako bi sud pokušao da zasniva presudu na tom zapisniku.

Sud je takođe pogrešio što je protivno odredbi člana 326. stav 1. otvorio dokazni postupak (čitanjem zapisnika od 7. aprila) pre nego što je saslušao sve optužene (Član 326 ZKP).

Branioci: Napuštanjem sudnice "u znak protesta" od strane branilaca nezakonito je narušen red u sudnici i po članu 305. i 173. stav 2. ZKP sud branioca može kazniti, može podneti i disciplinsku prijavu Advokatskoj komori, može pozvati optuženog da imenuje novog branioca, a ako on to odbije može mu postaviti i branioca po službenoj dužnosti. Onemogućavanje održavanja glavnog pretresa nedozvoljenim napuštanjem sudnice ne može nikada i ni pod kojim okolnostima biti u funkciji odbrane zakonitog interesa klijenta.

Da stvar bude gora branioci su po izlasku iz sudnice davali izjave koje su uvredljive po sud i kao takve kažnjive. Naime, branioci se nisu ograničili da ukažu na eventualni propust ili grešku suda, već su optužili sud za krivično delo protiv službene dužnosti, odnosno za svesno kršenje zakona u nameri da se drugom pribavi kakva korist (član 243 Krivičnog zakona). Tako branioci, prema pisanju Danasa optužuju sud da je pokušao da pročita sporni zapisnik "pod pritiskom nekih lobija" pred parlamentarne izbore u Srbiji 28. decembra, kao da "ovo suđenje služi za dnevnopolitičke svrhe".

Mediji (i izvršna vlast): Još pre početka suđenja mediji su presuđivali optuženima tako što su govorili o "ubici", o pronađenoj "pušci iz koje je ubijen Đinđić" i objavljivali zapisnike o saslušavanju okrivljenih iako oni predstavljaju službenu tajnu. Pre nego što je suđenje i počelo mediji su objavljivali šta je sve "utvrđeno" čime su dezinformisali javnost budući da nijedna krivičnopravno relevantna činjenica ne može biti "utvrđena" pre pravosnažne presude krivičnog suda, da i ne govorimo da su vršili brojna krivična dela klevete prema okrivljenima. Niko ih nije pozivao na odgovornost.

Istini za volju na ovo su bili navođeni od strane ministra policije Mihajlovića koji je prednjačio u izjavama o tome šta je sve "utvrđeno", čime je danima prekoračivao svoja ovlašćenja i uzurpirao ulogu suda, a da ga pri tom niko nije pozivao na odgovornost. Ministar pravde davao je izjave o vremenu početka suđenja pre nego što je sud doneo odluku o pravosnažnosti optužnice, takođe prejudicirajući odluku krivičnog veća Okružnog suda u Beogradu.

Zaključak: Ovo suđenje najavljivano je kao veliki ispit srpskog pravosuđa, ispit koji će pokazati, između ostalog da je naše pravosuđe "u stanju da kvalitetno obavi i suđenje ratnim zločincima", umesto "pristrasnog suda u Hagu".

Sada je potpuno jasno da to nije tačno. I više, u svetlosti iznetih činjenica o našem "suđenju stoleća" sve primedbe (traženje dlake u jajetu) na "lažni" Haški sud i postupak pred tim sudom pokazuju se zapravo - patetično smešnim.

Autor je advokat iz Beograda