Glodur B92: Objektivnost i odgovornost

"Povodom optužbi na račun izveštavanja RTV B92 u predizbornom periodu u kojima se iznose tvrdnje o neizbalansiranosti izveštavanja, "favorizovanju stranaka demokratske opredeljenosti" i "ignorisanju" prvenstveno stranaka bivšeg Miloševićevog režima, nosilaca izolacionistickih ideja, simbola netolerancije i govora mržnje – neophodno je da javnosti predočimo razloge koji pojašnjavaju uređivačku politiku B92, posebno onu vezanu za predizborne kampanje", stoji u pismu glavnog i odgovornog urednika RTV B92 Verana Matića.

"Da li ta uređivačka politika predstavlja ogrešenje o novinarski profesionalizam, odnosno o objektivnost?

Za precizan i potpun odgovor prvo je neophodno definisati vreme i društvenu i političku scenu Srbije. Srbija se nalazi u teškoj, nepredvidivoj društvenoj, političkoj i ekonomskoj krizi. Suočena je sa izazovom narastajućeg nacionalizma i ekstremnog populizma koji su upakovani u socijalnu demagogiju najprizemnije vrste. Novi govor mržnje se samogeneriše iz tabloidizirane političke scene i tabloidiziranog novinarstva. Jasno je da je izborna kampanja stvorila utisak da onaj ko bude najbliži političkim pobednicima, odnosno onaj ko bude najzaslužniji za poraz protivnika, može da računa na buduću "milost" i privilegije.

Izjava Tomislava Nikolića, predvodnika radikala, da mu nije žao što je ubijen novinar Slavko Ćuruvija - izjava data nedelju dana uoči izbora - verovatno je bila najciničniji šamar upućen celokupnoj demokratskoj javnosti Srbije. To je, nesumnjivo, bio i šamar profesionalnom i objektivnom novinarstvu u Srbiji.

Ekvidistanca između dobra i zla je stari problem naših medija. Mnogi mediji se još nisu oslobodili potrebe da nekome služe ili, još gore, da pogađaju šta će nekome ko je moćan, ili će uskoro biti moćan, biti po volji. U doba hladnog rata bili smo tačno na pola puta između Istoka i Zapada i ponašali se prema autoritarnom realnom socijalizmu  isto onako "objektivno" kao i prema demokratskim društvima. U doba nesvrstavanja, afrički diktatori bili su isto tako "pristojni" državnici kao predsednici vlada najdemokratskijih zemalja na svetu.

Podjednako rastojanje između zločina i vrline i sada postoji, cinično gledano. Neki mediji smatraju za pristojne i normalne učesnike u političkom životu one koji veličaju zločine ili ih ignorišu, isto kao one koji na njih ukazuju i opominju da se vreme zločina može vratiti. Brinemo se podjednako o žrtvama i dželatima: kad je u pitanju Haški tribunal opsednuti smo blagostanjem zatvorenika a na žrtve smo zaboravili. Štaviše, ispostavlja se da je nepristojno da predstavnike bivše vlasti opominjemo na zločine i patnje, da ne smemo da kažemo da praktično gazimo po masovnim grobnicama jer bi ih to uvredilo i pokvarilo im šanse na izborima.

Ozbiljni mediji moraju snositi odgovornost za svoje delovanje. Ta odgovornost se ne vezuje samo za neposredne već i za dalekosežne posledice  rada. Onaj ko odbija da se suoči sa ideologijama smrti, osvete i mržnje, koje su do pre par godina bile krive za proterivanja stotina hiljada ljudi, ratove, osiromašenje i patnju miliona ljudi, pod providnim izgovorom da je reč o poslu koji nema nikakve veze sa moralnim opredeljenjima, taj nije svestan suštine novinarske profesije.  

To nisu samo teški moralni prekršaji već podrška samoubilačkom hvalisanju i demagogiji koji Srbiju mogu opet da povedu u propast. Nameće se poređenje s Nemačkom u doba Vajmarske Republike. Ni Nemačka nije uspela da se suoči sa porazom u Prvom svetskom ratu i sa zločinima koje je nemačka soldateska u tom ratu počinila, između ostalog i u Srbiji. Nemačkom caru Vilhelmu trebalo je da se sudi ali je prebegao u inostranstvo iz koga nije mogao biti vraćen jer je, pobogu, bio "politički" krivac. Nemačka se obavezala da sudi grupi svojih oficira optuženih za ratne zločine. Na suđenju održanom u Lajpcigu većina optuženih bila je oslobođena odgovornosti a njih nekoliko koji su dobili blage kazne misteriozno su pobegli iz zatvora. Maršali koji su izgubili rat optužili su za poraz demokratske političare, koje su potom ubijali u atentatima. Sami generali postali su vođe nacionalističkih partija, a maršal Hindenburg čak i predsednik republike. Sitni kombinatori iz građanskih stranaka omogućili su Hindenburgu da mandat za sastav vlade poveri Adolfu Hitleru, koji je Nemačku poveo u nova stradanja i propast. Sve to vreme, mnogi nemački mediji žmurili su na jedno oko i ponašali se prema Hitleru, koji je već bio osuđen zbog pokušaja državnog udara, kao prema normalnom i pristojnom političaru.

Posle Drugog svetskog rata Nemačka je naučila lekciju, a njena javnost eliminisala je naciste iz prihvatljivog kruga političkih sagovornika. Da li je srpskim političarima i srpskom novinarstvu potrebno novo krvavo ratno iskustvo da bi izveli isti demokratski zaključak?Svaki medij ima pravo da se vrednosno opredeli prema događajima o kojima izveštava. Ima pravo da kaže da li je za demokratiju ili protiv nje, da li je za zločin ili protiv njega i da li je za vrlinu ili za porok. Oni koji samo sabiraju događaje a ne trude se da objasne njihovu prirodu i značaj ponašaju se neodgovorno u zemlji gde je demokratija ponovo ozbiljno ugrožena", stoji u pismu Verana Matića.