Popisna melodrama

Još uvek nezvanični rezultati poslednjeg popisa stanovništva u Crnoj Gori, na posredan način, pokazuju koliko su višeslojni srpsko-crnogorski odnosi, odnosno koliko su pojednostavljene sve izričito unitarističke, ali i izričito separatističke koncepcije državnog uređenja u kojem će živeti stanovnici Srbije i Crne Gore.

Ključna demografsko-statistička promena u Crnoj Gori u poslednjih 12 godina je značajno smanjenje procenta onih koji se izjašnjavaju kao Crnogorci, odnosno povećanje broja stanovnika koji se nacionalno opredeljuju kao Srbi. Isti ovaj period, u većem delu, karakterisali su vrlo loši odnosi zvaničnog Beograda i Podgorice i rast crnogorske državotvorne svesti tako da je u nekim momentima izgledalo da je Crna Gora na korak do potpune samostalnosti. Stvar je pacifikovana stvaranjem labave državne zajednice, uz pravo Crne Gore da posle tri godine na referendumu odluči prihvata li trajno ovakav državni aranžman sa Srbijom. Sa svoje strane, Srbija je u vreme dok ju je reprezentovao Slobodan Milošević nedvosmislenim pretnjama silom nastojala da suzbije crnogorske aspiracije ka nezavisnosti. Sa Miloševićem, uglavnom, je nestala ta vrsta arogancije prema Crnoj Gori, ali je u političko-stranačkim strukturama u porastu broj onih koji sada govore da bi Srbiji bez Crne Gore bilo lakše i bolje.

I, gle čuda, posle 12 godina tokom kojih su na političkoj sceni više izricane uzajamne optužbe, nego što je bilo bratske idile, u Crnoj Gori se znatno povećava broj Srba. Naravno, svima je jasno da nije reč ni o kakvom novom stanovništvu, već o promeni nacionalne samoidentifikacije onih istih ljudi koji su popisivani ‘91. godine. Zagovornici državne zajednice sa Srbijom u Crnoj Gori ne kriju da se raduju ovoj promeni. Oni veruju da je visok procenat srpskog stanovništva u Crnoj Gori jak adut za očuvanje državne zajednice. Reklo bi se da je ova računica, ipak, više politička nego matematička. Ako je i tačna pretpostavka da su svi crnogorski Srbi za državnu zajednicu sa Srbijom, to bi, ipak, bilo samo 30 odsto građana, a to bi na eventualnom referendumu bila manjina.

Tačno je, međutim, nešto drugo. Trend porasta srpski orijentisanog stanovništva sigurno ne deluje ohrabrujuće na zagovornike samostalne Crne Gore da dalje guraju svoju ideju. Uostalom, ni oni nemaju garancija da bi svi nesrbi, to jest Crnogorci i pripadnici manjinskih naroda na eventualnom referendumu glasali za samostalnu Crnu Goru. U krugovima aktuelne vlasti u Podgorici priznaju da ovakav rezultat popisa "nije dobar", odnosno da je postignut zahvaljujući dobrom propagandnom nastupu njihovih političkih protivnika. Istovremeno, aktuelni zvaničnici veruju da je Crna Gora već toliko odmakla u razvoju kao građanska država, da etniciteti i subjektivni osećaj nacionalnoj pripadnosti neće igrati glavnu ulogu kod političkog opredeljivanja građana, pa ni kad je reč o samostalnoj ili zajedničkoj državi.

I tu se vraćamo na početnu tezu o delikatnosti srpsko-crnogorskih veza i odnosa i izbora optimalnog oblika državnog aranžmana između ova dva (ili bi neko rekao jednog) naroda. Stvari mogu izgledati jednostavno samo onome ko ima apriori politički stav da je ovo ili ono rešenje najbolje. U životu se interesi, stavovi i emocije ova dva entiteta na različitim tačkama približavaju i udaljavaju, tako da zajedništvo nije sasvim idilično, ali ni razlaz nije lak. Zvuči, možda, malo melodramatski, ali je tako. Uostalom, šta fali: u ličnom životu svi će radije izabrati melodramu nego tragediju.