U raskoraku sa tržišnom ekonomijom

Da nas u predizbornim kampanjama više ne bi sluđivali da li je država majka ili maćeha, više privredi ili više građanima, i kakvi i koliki se porezi u zemlji Srbiji danas plaćaju, vredi pogledati strukturu poreskih prihoda prema izvorima oporezivanja, koja se pregledno nalazi u obimnoj studiji o reformi poreskog sistema, koju su napravili stručnjaci Centra za liberalno demokratske studije. Između ostalog, u njoj su konstatovali da je ona neprimerena ciljevima razvoja tržišne ekonomije sa jedne strane, a sa druge principu srazmere između poreskog opterećenja obveznika i njegove ekonomske snage.

To je dokumentovano činjenicom da 49,5 odsto poreskih prihoda za osnovicu ima neki vid ili rezultat poslovne aktivnosti privrednih subjekata, a da u tome svega 3,3 odsto otpada na porez na neto rezultate takve poslovne aktivnosti, odnosno na dobit ili neto prihod od samostalne delatnosti, a čak 96,7 odsto predstavlja direktan trošak poslovanja. Drugim rečima, primena postojećih fiskalnih instrumenata značajno opterećuje proizvodne impute i čini poslovanje skupim.

Pri tome, pokazuje analiza iz ove studije, u strukturi poreza koji predstavljaju direktan trošak poslovanja dominiraju troškovi rada sa 86 odsto, dok su naknade za korišćenje dobara, na primer, značajnije od poreza na neto rezultat poslovanja.

Kada se pogleda druga strana medalje, a to je koliko košta takva naplata poreza, dolazi se, takođe, do zanimljivih podataka. U strukturi fiskalnih instrumenata prema načinu na koji se utvrđuje poreska obaveza dominiraju oni sa relativno najskupljim administrativnim postupkom, konstatuje se u pomenutoj studiji i decidirano kaže da od trideset pet osnovnih poreskih instrumenata, u dvadeset se obaveza utvrđuje rešenjem, u trinest je reč o porezima po odbitku, a u svega tri slučaja- kod poreza na promet, akciza i poreza na finansijske transakcije- propisano je samooporezivanje.

Jedan od razloga je i to što " poreska administracija u Srbiji ne raspolaže kvalitetnim podacima za tačno utvrđivanje obaveza, i zbog generalnog evidentiranja obveznika koji nije integrisan, niti centralizovan u Poreskoj upravi, kako je to učinjeno sa registracijom privrednih subjekata posredstvom poreskog identifikacionog broja ( PIB), koji je jedinstven i jedini za svakog obveznika", konstatuje se, između ostalog, u studiji. To drugim rečima znači, da je teško utvrditi ko i šta plaća i da se poreske obaveze mogu izvrdavati.