Moderna država bez zastave, grba i himne

Na Sretenje, 15. februara, sledeće godine, Srbija bi trebalo da proslavi dva veka od Karađorđeve bune, što se smatra početkom uspostavljanja novovekovne srpske države. Međutim, u predvečerje ovog jubileja mnogi se pitaju gde je Srbija danas, 200 godina nakon Prvog srpskog ustanka, kad nema ni osnovna obeležja sopstvene državnosti, himnu, grb i zastavu.

Krvni potomak Crnog Đorđa Petrovića, Karađorđa, prestolonaslednik Aleksandar „dopola“ je vraćen u javni život Srbije, što je izvor novih problema i novih podela. Uprkos obećanjima, Srbija nema ni nov demokratski ustav, iako je premijer Zoran Živković letos najavio da ćemo ga baš na Sretenje 2004. godine dobiti.

- Kad bi nas sad video Karađorđe, rekao bi svoju čuvenu uzrečicu „kojekude“ i zaplakao - smatra istoričar Radoš Ljušić. Srbija, ovakva kakva jeste, po njegovom mišljenju, najmanje liči na državu.

- Srbija ne funkcioniše kao dobra i moderna država. Ona je bez dobrih institucija, sa lošim Ustavom, sa lošim (sada raspuštenim) parlamentom, sa Vladom koja je više podanička nego narodna... i još mnogo toga bi moglo da se doda - kaže Ljušić.

Zato što, po njegovom mišljenju, „podaničke vlade ne slave ustanke“, takve vlade nemaju svoja nacionalna i državna znamenja.

- Kod nas se toliko buke diže oko simbola i sličnih stvari, a mi nemamo ni privredu, ni industriju, ni poljoprivredu, ni pruge ni puteve... - kaže za „Blic“ istoričar Predrag Marković.

- Mi smo fantomska, virtuelna država. Nedo-statak simbola je komičan. Mnogo me više brine što nemamo realne stvari od kojih se živi. A nemamo sve to zato što smo propali i kao narod i kao država. Kao što čoveku može da se desi da propadne, tako i državi i narodu to isto može da se desi. I nismo prvi. Argentina je u drugoj polovini 20. veka propala. Moldavija je takođe propala država, pa i sve zemlje bivše Jugoslavije, osim Slovenije, manje ili više su propale - kaže Marković.

- Kad onda pitate zašto današnja Srbija nema grb, himnu i zastavu, to je isto kao kad prosjaka pitate zašto nema otirač ispred i pločicu na ulaznim vratima. Taj čovek treba prvo da se vrati u društvo, tako i mi treba prvo da se konstituišemo kao država i kao društvo. Mi smo zemlja u imploziji (suprotno od eksplozije), samo se nadam da se nećemo pretvoriti u crnu rupu - kaže Marković.

Po njegovom mišljenju, za propast smo odgovorni svi pomalo, nije samo krivo rukovodstvo države.

- Kao u sportu, za (ne)uspeh tima odgovorni su i trener i igrači. Dešava se u istoriji da se tako neka zemlja nađe u začaranom krugu. To se desilo Poljskoj, ali je ona uspela da iz takvog začaranog kruga izađe. Kad bih znao kako Srbija iz sopstvene propasti da izađe, dobio bih Nobelovu nagradu. Niko ne može da predvidi kad je trenutak u kojem se to dešava - kaže Marković.

Po mišljenju istoričara Čedomira Antića, „200-godišnjica socijalne i nacionalne revolucije i početak stvaranja moderne srpske države je jedinstvena prilika da se započne nešto neizostavno - obnova jedne države, privrede i preporoda jednog naroda.“

- To se 70-ih godina u Španiji zvalo Movida, veliki pokret koji nam je potreban da bismo prevazišli hipoteke prošlosti, narodnu apatiju i strah od budućnosti. Dva veka od početka stvaranja moderne srpske države trebalo je da dočekamo kao izgrađena država, kao deo Evrope, sa ustavom koji su doneli narodni poslanici, a potvrdio narod, a ne izmaštala neka takozvana Ustavna komisija po starom socijalističkom ustavu - kaže Antić.

- Trebalo je da pitamo građane Srbije da direktno odgovore na sve ove nepoznanice koje su bivši režim činile kriznim. Trebalo je već 2002. godine da imamo ustavotvornu skupštinu, trebalo je da bude izvršena denacionalizacija i restitucija, a građani na referendumu da odgovore kakvu državu žele, kakav oblik vladavine žele, kao i kakve smernice politike u ovom veku su spremni da podrže - smatra Čedomir Antić.

Za izostanak ovakvog ishoda krivo je, po njegovoj oceni, pre svega strančarstvo, teško nasleđe socijalističko-radikalskih režima iz 90-ih godina, nedovoljna spremnost SAD i EU da podrže slobodnu volju građana Srbije, ali i veliki broj problema pred kojima je srpskim političarima bilo zgodnije da žmure, nego da se sa njima ozbiljno suoče i da ih rešavaju.

- U izostanku rešavanja svih tih problema, obeležavanje dva veka od nacionalne i socijalne revolucije, svaka proslava predstavljala bi samo folklor. Folklor jeste potreban ali ne i ključan. Prosto se pribojavam da pouke iz poslednje krize nisu do kraja izvučene i da su građani Srbije i dalje opredeljeni oko nekih vrlo formalnih i izuzetno ličnih pitanja, nespremni da razumeju ulogu političara na način na koji tu ulogu razumeju zapadnoevropski narodi - kaže Antić.

- Potrebni su nam političari hrabri kao Karađorđe, Petrovići, mudri kao Miloš Obrenović. A danas imamo one koji su domišljati kao prvi i čija je ljudskost skoro ravna ovom drugom - zaključuje Čedomir Antić.

Srbija ništa nije naučila iz ratova

Ne mogu da kažem kako danas izgleda Srbija u neposrednom poređenju sa 1804. godinom, ali mislim da izgleda mnogo lošije nego što je obećavala. Veličina Prvog srpskog ustanka, pa i nastavak, jeste u tome što je to istovremeno bila građanska revolucija u kojoj je Srbija energično izbegla da se vrati u feudalizam.

Izaslanik ruskog cara nudio je Karađorđu da se u Srbiju vrati plemstvo, ali je on to odbio, što samo govori o tome da je postojao jedan demokratski instinkt u to vreme - kaže dr Vojin Dimitrijević, pravnik i član Odbora za obeležavanje dva veka moderne srpske države.

Dimitrijević podseća da se Srbija se u 19. veku naglo razvila. Podvlači da je do toga došlo u miru, a ne u ratu, ali i upozorava da iz svega, „nažalost, nisu izvučene pouke“.

- Posle jednog potpuno besmislenog rata i poraza 1885, rata kralja Milana protiv Bugarske, o čemu se ne uči kod nas u školama, nastala je takva reakcija koja je dovela do osnivanja prve Velike škole i do procvata u oblasti kulture. Međutim, Srbija je danas iza toga vremena. Vratila se u ratove, u život u prošlosti, a da iz tih ratova ništa nije naučila. Kad razmislimo o tome koliko su nas ovi ratovi koštali, trebalo bi da umesto ratnika počnemo da slavimo ljude koji su nas vodili u budućnost u miru - ocenjuje Dimitrijević.

On smatra da postoji opasnost da se i ova proslava pretvori u nekritičko slavljenje „ne prave prošlosti koju utvrđuju istoričari, nego utisaka iz prošlosti koje utvrđuju populistički političari.