Trilema

Ako je nešto bio problem dosadašnje tranzicije onda je to činjenica da je države bilo previše (ili makar malo više nego što je trebalo) u privredi, a premalo (skoro nimalo) tamo gde je trebalo, tj. gde su njene prirodne funkcije - u uspostavljanju i očuvanju "reda i zakona", tj. u državnoj administraciji, u upravi, policiji i vojsci, u sudstvu i tužilaštvu, jednom rečju - u državi samoj

Dobro, da se manemo književnosti, istorije, politike i pređemo na vašu omiljenu temu, ekonomiju - rekao je, slobodno prepričano, voditelj Dragan Bujošević svom gostu, Vuku Draškoviću, u emisiji "Nije srpski ćutati" (BK TV), očigledno jako iznenađen, a pomalo i iznerviran, neočekivanim insistiranjem lidera SPO na ekonomskim 'temama i dilemama'.

Dan dva kasnije na jednoj drugoj televiziji (Studio B) bilo je još zanimljivije. Između tri učesnika emisije "Direktno" razvila se oštra borba, koja je čak potisnula u drugi plan evropski derbi Inter-Arsenal koji se prikazivao na nekom drugom programu.

Naročito je postalo uzbudljivo kad je Mlađan Dinkić (eks guverner NBJ/NBS i potpredsednik G17 plus) optužio republičku vladu, u liku prisutnog Aleksandra Vlahovića (ministra za privredu i privatizaciju, Demokratska stranka) da je vodila isuviše liberalističku politiku i da je tako reći sav ekonomski život prepustila stihiji tržišta te da će kad (i ako) njegova partija formira vladu sve biti bitno drugačije.

U najkraćem, porezi će biti znatno manji, a uloga države u privredi veća: država će se naročito brinuti o tzv. radno intenzivnim granama (tekstil, obuća), više će biti svakojakih podsticaja i stimulacija, poljoprivredni budžet biće tri puta veći od sadašnjeg itd i tsl. Na to je, ni pet ni šest, ministar Vlahović odgovorio (skoro) doslovce: "Nikada politika Vlade Srbije nije bila oslanjanje na tržišne snage". Ne verujemo da bi Vlahović danas potpisao ove reči (mada, ko zna), verujemo da je to bila samo panična reakcija na ovaj oštar napad s levog krila i da se pokajao čim je startovao, ali za ovaj 'prekršaj u kaznenom prostoru' svaki nepristrasni sudija bi 'ladno pokazao na 'belu tačku'. Penal, čist k'o suza.

No, iznenađenjima tu nije bio kraj. Tada je, naime, Danijel Cvjetićanin (eks savetnik Mirka Marjanovića, ministar finansija vlade u senci Demokratske stranke Srbije) rekao da DSS glavnu polugu ekonomskog poleta vidi u oslobađanju preduzeća od državnog tutorstva, (jačanju institucija; svojine i ugovora posebno) te da će privatni preduzetnici najbolje znati kako da pokrenu privredu, kako i gde da povećaju i proizvodnju i zaposlenost. Ni Milton Fridman ne bi umeo bolje. Čoveku je prosto došlo da se uštine, da proveri da li sanja, ili grmi il' se zemlja trese.

Posle se, kroz diskusiju, moglo razabrati da ni ovi ljuti tržišnjaci nisu baš tako ljuti ni surovi (oni bi našli partnera Zastavi, i ne bi zatvorili sve četiri najveće banke...), a da ni ovi drugi nisu tvrdi ('svi smo mi pomalo') socijalisti, da im je, sveukupno, možda socijal-demokratija ("švedskog tipa", tj. standarda, razume se) najbliža, ali da im ni etatizam nije mnogo daleko, tu su negde, lelujaju po ivici, začas mogu da se (o)kliznu. Ali, nije bilo razloga za slavlje. Jeste da su (prozaične) priče o ekonomiji zamenile tirade o naciji i istoriji (ekonomija postaje tema, Srbija postaje "Evropa"), ali je eho pobedničke radikalske parole "leb za tri dinara, druže" nadjačavao i potirao sve druge glasove.

I sve je jasnije - kao što je rečeno na Okruglom stolu koji je Ekonomist magazin organizovao prošle srede, na temu "Kriza reformi i ekonomska politika za 2004" (o tome više na str. 16) - ključna dilema pred kojom se nalazi Srbija danas, odnosno pred kojom će se naći nova vlada sutra, jeste: liberalizam ili - populizam. Dakle, da li će se opredeliti za otvoreniju privredu, za liberalniji koncept razvoja i izgradnje ekonomije i društva u celini, ili će se opredeliti za veću ulogu države, za veću zaštitu od (inostrane) konkurencije, za veća socijalna davanja... Sudeći po onome što čujemo i vidimo ovih dana, ne samo od strane partijskih lidera, nego i pretežnog dela inteligencije (više o tome u intervjuu Ilije Vujačića), druga opcija ima mnogo više pristalica.

A ako je nešto bio problem dosadašnje tranzicije onda je to činjenica da je države bilo previše (ili makar malo više nego što je trebalo) u privredi, a premalo (skoro nimalo) tamo gde je trebalo, tj. gde su njene prirodne funkcije - u uspostavljanju i očuvanju "reda i zakona", tj. u državnoj administraciji, u upravi, policiji i vojsci, u sudstvu i tužilaštvu, jednom rečju - u državi samoj.

Za Riplija je slučaj jedne naše sugrađanke koja je od opštine dobila izvod iz matične knjige rođenih i saznala da njeno ni ime ni prezime nije kao ono zapisano u ličnoj karti (i svim ostalim dokumentima naravno) da se njeni i otac i majka ne zovu tako kako je mislila, uopšte, sve je toliko drugačije da se čovek zapita da li je reč o njoj ili nekom drugom.

Kad ni te elementarne podatke država ne može da prikupi, sačuva i isporuči vam ih kad vam trebaju, šta očekivati u mnogim drugim složenijim i osetljivijim slučajevima. Kao što je poreklo robe, recimo. Sad se (doduše opet u funkciji političke borbe, ali svejedno) vode prepirke da li je preko grane prošvercovano četiri ili 12 hiljada šlepera šećera i da li je za to kriv Labus, Pitić, Đelić ili neko deseti, a to što jedan, i to za normalno funkcionisanje privrede ključni državni organ, kao što je carina, godinama izdaje, i u Evropu šalje, lažna dokumenta, to nije važno, to mačku o rep.

Dakle, država da radi ono što joj je posao, tj. vlada da sredi i uredi državu, njene službe i funkcije; privreda i privrednici već će se nekako snaći.