Pamet u glavu

U prilično mučnoj političkoj atmosferi, građani Srbije predstojećeg vikenda treba iz trećeg pokušaja da izaberu predsednika Republike.

Izbor šefa države je, po svemu sudeći, jedno od najdelikatnijih političkih pitanja u postmiloševićevskoj Srbiji na koje nova vlast nije pronalazila najpametnije odgovore. Najpre je zbog očite nemogućnosti DOS da se unutar sebe dogovori koga isturiti na ovo mesto, u predsedničkoj fotelji ostao da sedi Miloševićev najbliži saradnik Milan Milutinović, koji je po isteku mandata prvim avionom morao da otputuje u Hag. Ni tada među već uveliko razjedinjenim pobednicima iz oktobra 2000. nije bilo pravog dogovora i strategije kako popuniti upražnjeno mesto šefa države. Posle neuspeha prvih izbora, nastao je još jedan raskol - između čvrstog krila DOS, predvođenog Demokratskom strankom i kruga oko Miroljuba Labusa, koji je formalnu podršku DOS njegovoj predsedničkoj kandidaturi ocenio nedovoljnom i neiskrenom i odustao od nove trke za istu ekipu.

Vladajući deo DOS, okupljen oko DS, nije bio voljan da prilagodi izborna pravila, odnosno da snizi izborni cenzus toliko da na ponovljenim izborima, na kojima oni nisu imali kandidata, pobedi neko iz druge političke grupacije - konkretno Vojislav Koštunica, koji je osvojio najviše glasova, ali nedovoljno da izbori budu uspešni. Usledilo je sporno tumačenje Ustava da predsednica parlamenta može mesecima biti i v.d. predsednika države, drugim rečima produženo je stanje koje praktično traje od oktobra 2000. - da Srbija nema pravog šefa države koji radi svoj posao.

Ruku na srce, ovakvo stanje je iz taktičkih razloga odgovaralo Vladi, sve dok je verovala da ima pouzdanu parlamentarnu većinu, a da li je bilo dobro za Srbiju - drugo je pitanje. U međuvremenu, stvari su postale nepovoljnije i za Vladu i za zemlju u celini. Dosovska vlast je tokom protekle tri godine učinila značajne reformske korake, ali su realna poboljšanja u životu građana prilično neprimetna. U atmosferi neispunjenih očekivanja, posebno težak utisak u javnom mnenju ostavile su brojne afere vezane za sitnije i krupnije šrafove vlasti. Ima ozbiljnih istraživačkih prognoza da zbog rezignacije birača naredni izbori mogu biti neuspešni. Nadu da izbori mogu uspeti uliva činjenica da je par dana pre otvaranja birališta bilo dosta onih koji još nisu odlučili hoće li izaći ili ne.

Bilo bi pametno da i oni rezignirani, oni koji na konvencionalna pitanja TV-reportera ne daju lakoverne izjave da od izbora očekuju "sve najbolje", ipak izađu na izbore i tako doprinesu da se u Srbiji konstituiše jedan bitan segment vlasti. Neće sa izborom predsednika "sve biti najbolje", ali je sasvim sigurno da bez uređenog sistema vlasti haos u društvu može biti samo u porastu. Onima koji su u mućkama i aferama omastili brke i zbog kojih kod velikog broja birača vlada apatija i nezainteresovanost za izbore, neće biti ništa lošije ako Srbija i ne izabere predsednika. Konstituisanje legitimne vlasti, sa svim slabostima koje karakterišu aktuelnu političku elitu u Srbiji je, pre svega, interes tzv. normalnih običnih građana. Istine radi, treba reći da od neuspelih izbora ima i nešto gore. To je eventualna izborna pobeda onih koji bi Srbiju da vrate tamo gde je bila pre 2000. Kritičnost, pa i razočarenje onim što je urađeno u protekle tri godine, nikako nije isto što i optiranje za politiku koja je Srbiju devedesetih godina zavela na istorijsko bespuće iz kojeg se još nije iskobeljala. Stari lažni proroci nude nove obmane. Nadati se je da i većina građana, sa bolno stečenim iskustvom protekle decenije, ume da ih prepozna i da će svoj glas dati kandidatima sa kojima neće biti povratka na staro.