Komunikacija tužbama

Poslednji slučaj u kojem predsednik Liberala Srbije podnosi krivičnu prijavu protiv predsednice vladinog Antikorupcijskog saveta Verice Barać zbog "prenošenja lažnih optužbi" zbog jedne afere i istovremeno od njega traži da ispita drugu aferu, pokazuje da se Savet nalazi ne samo u delikatnoj, nego i u najtežoj situaciji od svog nastanka, septembra 2001. godine.

Ako jedan ministar u vladi koja je osnovala Savet smatra da sa njegovim članovima treba da komunicira putem krivičnih prijava, onda to postaje veliki problem ne samo za Savet, nego i za vladu. Tim pre, kako ocenjuje Baraćeva, što je Mihajlović kao član vlade i ministar policije trebalo davno da ispita slučaj Nacionalne štedionice, a ne da ga prosleđuje Savetu.

Ona je sa žaljenjem konstatovala da se Antikorupcijski savet koristi u političkim obračunima između onih koji bi po svojoj službenoj dužnosti trebalo da znaju da se dešavaju nepravilnosti.

Savet za borbu protiv korupcije u slučaju ministra policije Dušana Mihajlovića postupio je isto kao i u slučaju ministarke saobraćaja i telekomunikacija Marije Rašete-Vukosavljević, ili vladinih činovnika Nemanje Kolesara i Zorana Janjuševića. Predložio je vladi da ministra, ukoliko nadležni organi potvrde iznesene sumnje ili se pokaže da su firme u kojima je Mihajlović vlasnik ili akcionar poslovale s vladom i od toga imale koristi, razreši dužnosti. Isto važi i za dokumentaciju u slučaju Nacionalne štedionice koju je dostavila stranka ministra policije Liberali Srbije, a koja još nije detaljno ispitana s obzirom na to da sadrži ozbiljne optužbe na račun bivšeg guvernera Narodne banke Srbije, inače aktuelnog potpredsednika stranke G17 plus koja u poslednjih nekoliko meseci ima bogatu produkciju afera.

Manje zlo

Predsednica Saveta tvrdi da je tužbe ministra policije neće sprečiti u razotkrivanju raznih malverzacija, kako u vrhu vlasti tako i na lokalnom nivou. Ona smatra da je manje zlo ako je ona povredila nečiji lik i delo od toga da je taj neko na štetu građana Srbije koristio svoju funkciju za lično bogaćenje. Savet je od premijera Živkovića zatražio da utvrdi da li u slučaju ministra policije postoji sukob interesa, a ako se utvrdi da postoji, on treba da bude razrešen dužnosti. Ne osporava pravo Mihajloviću da podnese krivičnu prijavu protiv nje, ali ono što je čudno je da ministar u vladi ne zna šta je priroda posla Antikorupcijskog saveta. Članovima Saveta za borbu protiv korupcije ne treba imunitet da se štite od krivičnih prijava za ono što rade.

Podsetivši da je bilo najavljeno da će u budžetu za ovu godinu za rad Antikorupcijskog saveta biti izdvojeno 30 miliona dinara, Verica Barać je rekla da nikakav novac nisu dobili, pa su zatražili od budžetske inspekcije da provere da li je taj novac postojao i da li je potrošen u neke druge svrhe. Savet angažuje stručnjake u rešavanju nekih problema korupcije pa ih za to treba platiti.

U međuvremenu je nastala priča o ogromnom novcu koji je Savet za borbu protiv korupcije tražio kao nadoknadu za svoj angažman u njemu. "Članovi Saveta do sada nisu bili plaćeni za svoj rad", kaže jedan od članova Stjepan Gredelj.

Sve je ovo svojevrstan oblik pritiska, posebno kada je Savet počeo da se bavi konkretnim slučajevima u koje spadaju afera sa izvozom šećera, izdavanje frekvencija, prodaja Telekoma.

Razapet između očekivanja javnosti i mlake podrške vlade, Savet za borbu protiv korupcije je optužen od jednog ministra da prekoračuje svoja ovlašćenja i pokušava istovremeno da bude i tužilac i sudija i dželat. Njegova ovlašćenja su veoma uska, i u suštini ga svode na telo koje vladi upućuje neobavezujuće savete i mišljenje.

"S druge strane, od samog početka je bilo jasno da postoji entuzijazam članova Saveta da on preraste u nešto više od toga", kaže saradnik beogradskog ogranka međunarodne nevladine organizacije "Transparensi internešnela" Nemanja Nenadić. Prema njegovim rečima, taj entuzijazam sve vreme pothranjuju očekivanja javnosti. Očigledno da građani osećaju potrebu za ovim organom kome bi se obraćali u vezi sa korupcijom ili neefikasnošću državnih organa, i koji bi od tih organa bio nezavisan.

Sve češće se dešava da Savet postavlja zahteve vladi i ona je spremna da takvim zahtevima ponekad i udovolji, iako nema formalnu obavezu tog tipa. Takva situacija, međutim, nije uobičajena u pravnim sistemima i ona treba adekvatno .da se reši.

"Čini se da je nemoguće da se Savet zatvori u uske granice svojih originalnih ovlašćenja. S druge strane, potpuno je izvesno da sadašnji sastav Saveta nema neophodnu stručnost da bi prerastao u Antikorupcijsku agenciju sa izvesnim ovlašćenjima, kakve su postojale u nekim drugim zemljama (Južnoj Koreji, Hongkongu, Južnoafričkoj Republici).

Duplo ja

Saradnik Instituta za međunarodnu politiku Aleksandar Fatić ukazuje na to da je neophodno osnovati Antikorupcijsku agenciju, koja bi brzo iznela na svetlost dana korupciju u Srbiji, ukoliko bi njena baza ostala čvrsto u srpskoj policiji. "Ne bi valjalo da Agencija izgubi bazu i da bude nekakvo nezavisno telo koje osniva vlada, pošto kada obučene ljude izdvojite iz svojih službi, oni gube podršku tih službi. Rezultati tog tipa su ono što narod u Srbiji očekuje, dakle ko je korumpiran, ko je počinio neko delo, i kakva je struktura korupcije u pojedinim slučajevima", ocenjuje Fatić.

"Položaju i ulozi Saveta za borbu protiv korupcije javno se upućuju dve vrste primedbi. Prva grupa odnosi se na efikasnost Saveta u suzbijanju korupcije i na karakter ovlašćenja koja poseduje. Druga grupa kritika odnosi se na odnos vlade prema Savetu, pri čemu se Savet određuje kao "paravan", "dekor" ili "fasada" vlade Srbije, pošto ne pokazuje ozbiljnu volju da krene u odlučnu borbu protiv korupcije u vrhovima vlasti", kaže saradnik Instituta za političke studije Miodrag Radojević.

Teško se može očekivati da će politička elita ogrezla u korupciji koja se meri milionima evra i dolara, pokrenuti antikorupcijske mehanizme i mere kojima bi praktično sama sebi zakucala na vrata i samu sebe dovele pred lice pravde. Često se postavlja i pitanje političkog morala. Teško se sačuvati od duplog ja, s obzirom na to da je sukob interesa osnova za neetičko ponašanje političara.

Građani traže da državni funkcioneri budu podvrgnuti kontroli većoj od one koju predviđa Nacrt zakona o sukobu interesa. Posebno kad se radi o mešanju države i ekonomske sfere, oličene pre svega u činjenici da mnogi državni funkcioneri imaju privatne firme i da su članovi upravnih odbora raznih preduzeća.

Ukazujući na većinu onih koji su stekli bogatstvo sarađujući sa bivšim režimom i koji su uspeli da se dodvore nekim od članova vladajuće koalicije, Radojević podseća da su oni stekli zaštitu od oporezivanja ekstraprofita i od krivičnog gonjenja. Sa prljavim kapitalom i prljavim nagodbama ne može se voditi politika čistih ruku. Borba protiv kriminala nije obuhvatila predstavnike bivšeg režima iz straha da to ne bi otvorilo Pandorinu kutiju iz koje bi, zajedno sa bogatašima iz Miloševićevog vremena, iskočili i neki njihovi imitatori i nastavljači, kaže na kraju Miodrag Radojević.