Portparoli protiv novinara

U Srbiji kao da se poslednju deceniju ustalila tradicija da političke stranke prema javnosti "isturaju" kao portparole i "pijarove", nedovoljno stručne ličnosti, što se kad god zavri u političkom životu, kao ovih dana, pokazuje svom silinom. Tako se dešava da se, na pitanje novinara zašto nema pečata na dokumentu koji dotična stranka obelodanjuje u nekoj aferi, dobije odgovor "naći će se, ako treba". Da stranački portaparoli nevezano za poziciju i program stranke često ne razumeju posao koji rade, uočava se i po tome što, osim što nastupaju kao da ne umeju da misle svojom glavom, naročito u trenutku kada treba da smisle prihvatljiv odgovor na nepredviđeno pitanje, loše kopiraju svoje lidere.

Deluju kao da izvršavaju unapred striktno utvrđen zadatak i to sa određene pozicije moći ljudi iznad javnosti. Zato su često skloni svađi sa novinarima koja, zavisno od okolnosti, prerasta u uzajamno vređanje. Naime, primećeno je da stranački portparoli, sem retkih izuzetaka, u političkom životu Srbije već deceniju dele novinare na one za koje misle da su im naklonjeni, kao i na one za koje su ubeđeni da su im neprijatelji. Pri tome, ne zna se prema kome su gori - prema "prijateljima" na koje umeju često da pobesne toliko da zovu njihove urednike i traže da više ne prate rad njihove stranke, ili prema "neprijateljima" sa kojima neće da imaju ništa.

U oba slučaja na pamet im ne pada da su novinari, odnosno mediji, neka vrsta tržišta koje treba pridobiti.

Zna se kako se svako tržište pridobija - idejama, obaveštenošću, upornim radom, spremnošću da se brzo reaguje i na kraju, ali ne i najmanje bitno, uljudnim odnosom prema klijentima i dobrim poslovnim običajima. To znači, da ako stranka ima neki problem u javnosti, portparol ga neće rešiti bezobrazlukom i drskošću prema novinarima na pres-konferenciji. Još manje će to postići zahtevima da novinari razmišljaju kao strasni simpatizeri date stranke, a najmanje vređajući njihovu inteligenciju plasiranjem neuverljive i nelogične priče.

Osobama zaduženim za odnose sa javnošću, pomenuta javnost bi trebalo da bude klijent kome se "prodaje" određeni proizvod - politika stranke. Da li je neko čuo za uspešne prodavce koji pokazuju da misle o "kupcima" sve najgore? U protekloj deceniji retko su beleženi slučajevi da je neki portparol recimo neformalno pozvao "prijateljske" i "neprijateljske" novinare na ručak kako bi saznao da li oni imaju primedbe na njegove nastupe i izjave i na to kako informativna služba date stranke "snabdeva" medije informacijama. To nikako, ali zato se stalno preti tužbama i zahtevima za odštetu. Pretiti je ionako lakše, nego učiniti napor da se stvori civilizovan društveni ambijent, a veću odgovornost za to, svakako snose političari i njihovi priučeni "pijarovi", nego novinari koji njihove stavove prenose.