Kupi mi, mama, top!

Ja sam Randu - vikao je na terasi petogodišnji dečak, a zatim, smrtno pogođen iz pištolja, pao. Uz pomoć očevog pištolja, ubila ga je sestra, tek nešto starija od njega, igrajući se Kasandre iz istoimene latinoameričke serije.

Decu se u parku ili oko kuća igraju žmurke, neka preskaču konopac ili lastiž, a neka iz plastičnih mitraljeza pucaju na slučajne prolaznike.

- Ubio sam te! - viče dečak starijoj ženi, koja ga zapanjeno gleda.

Uz malo više para, deci je danas na dohvat ruke sve ono što i stariji, žestoki momci, ali i onima kojima je to dužnost - policajci i vojnici - u stvarnom životu koriste.

Plastični tenkovi, marice, vojni helikopteri, noževi, pištolji, puške, mačevi, pa čak i zatvor s neprijateljem u prugastom odelu mogu se pazariti u bilo kojoj malo bolje snabdevenoj prodavnici igračaka. Ono što se tamo može videti teško je i opisati, a sve to oslobođeno je poreza, navodno, zbog brige države za natalitetom. Lutke plastičnih ratnika s ratnim bojama po licu i telu i mačetom oko pasa ili s plastičnim vojnim crnim čamcem, spremnim za akciju po Amazonu, samo je delić slike naših prodavnica za decu. A šta tek reći za igračku mafijaša koji na sebi, uz kravatu, ima i lisice...

O cenama ovoga puta i ne treba pričati, sem da se ovakve igračke mogu kupiti za nekoliko stotina, ali i nekoliko hiljada dinara. Pravo pitanje je ko to uopšte poklanja svojoj deci i zašto? Kako takve igračke utiču na razvoj deteta? Da li roditelji uopšte razmišljaju o tome?

- Roditelji se danas dvoume da li da im dete bude ono što zahteva društvo ili normalna ličnost. Sinovima se kupuju pištoljčići, tenkovi, oružje, dželatske igračke. Malim dečacima od najranijeg doba poklanjaju se simboli agresivnosti, koji u našem društvu simbolizuju muškost - tvrdi Danijela Tiosavljević-Marić, lekar na Institutu za psihijatriju Kliničkog centra Srbije i asistent-pripravnik na predmetu medicinska etika na Medicinskom fakultetu u Beogradu.

Danijela Tiosavljević, u braku sa psihologom Jovanom Marićem, ima malog Mateju, koji uskoro puni dve godine, a za "Glas" kaže da je i te kako uplašena za sina.

- Osećam veliku dozu odgovornosti. I suprug i ja pitamo se da li ćemo uspeti da ga zaštitimo od svega što može da ga povredi. Smatram da kroz razgovor s detetom treba da mu objasnimo šta takve igračke predstavljaju - govori Tiosavljević.

Ona kaže da je u suština agresija naučeno ponašanje koje se ispoljava u specifičnim situacijama.

- Da li će dete biti agresivno, prvo zavisi od roditelja, a zatim od društva i medija. Roditelji moraju iskrenim verbalnim porukama, a zatim i ponašanjem da detetu pokažu šta je ispravno, a šta nije - objašnjava Danijela Tiosavljević-Marić.

Na pitanje šta Mateja ima od igračaka, njegova mama počela je da nabraja:

- Mnogo bojica, olovaka, nekoliko malih plastičnih telefona, nekoliko malih automobila, tri-četiri kučića, jednog aligatora, velikog medu, veliku foku, puno lopti... Imamo i mali plastični bazen sa sto loptica, zatim konja, plastičnu lopaticu i kanticu, dve bicikle, dečji sintisajzer, klavir i gitaru...

Da na formiranje ličnosti utiču mnogi faktori, počev od porodice, škole, šireg društva, vršnjaka smatra i Aleksandar Jugović, asistent Socijalne patologije na Katedri za prevenciju i resocijalizaciju Defektološkog fakulteta u Beogradu.

On kaže da se većina nas se u detinjstvu, a što prevashodno važi za muški pol, igrala rata, partizana i Nemaca, kauboja i Indijanca, i u toj igri kao uobičajen rekvizit koristila plastične ili drvene puške, pištolje, mačeve…

- Deca imaju potrebu da kroz igru iskazuju agresivnost. Takva igra može da ima i pozitivan efekat ako je deo učenja deteta kako da agresivnost stavi pod kontrolu. Kroz igre sa "oružjem", deca mogu da imitiraju i pozitivne junake iz filmova, serija, razvijajući tako i moralnost, osećaj za kolektiv, osećaj brige... Sasvim je sigurno da su nasilje i ratobornost deo takozvane muške kulture i da se muška deca od najranijih dana uče da preuzmu uloge zaštitnika i "boraca". Takve igračke i zato jesu uglavnom namenjene muškarcima, dok je kulturni model za žensku decu bitno drugačiji. Od njih se očekuje da budu nežne, privržene porodici, domaćice, majke. Zanimljiv je i fenomen da žena sve više ima u tradicionalnim, takozvanim muškim poslovima, kao što su policija ili vojska. Uostalom, popularnost filma "Lara Kroft", u kojoj je glavna junakinja i nežnog izraza lica, ali u isto vreme i hladno surovi ratnik, govori da se tradicionalne uloge između polova sve više mešaju - navodi Jugović.

On naglašava da život u nasilničkoj globalnoj kulturi, u kojoj sve više prevladavaju nihilizam i karakterna nekrofilija, uz sadejstvo sa porodicama koje u moralnom, vrednosnom i karakternom smislu ne predstavljaju pozitivne modele svojoj deci, igranje sa ratnim igračkama može predstavljati jedan od rizičnih faktora za nastanak nasilničkog ponašanja pojedinca.

- Mislim da nije problem samo u "igračkama", već i u društvu koje generalno favorizuje nasilničko rešavanje odnosa, počev od politike pa do porodice. Ako deca prihvate poruku da se agresija isplati, ako na televiziji stalno gledaju scene nasilja, ako otac u porodici probleme rešava tako što premlaćuje suprugu ili decu, onda će igranje sa plastičnim puškama i maketama tenkova samo pospešiti decu u uverenju da je nasilje legitimni oblik odnosa između ljudi - iznosi Jugović.

Na pitanje šta mogu roditelji da učine kad dete navaljuje da mu se kupi neka "agresivna" igračka, Jugović kaže:

- Roditelj ne treba autoritarno da odbije takav zahtev, već da detetu objasni šta takva igračka simulira i u kakve se sve neljudske svrhe takve prave igračke koriste. Poenta je u tome da deca treba da budu vaspitavana kroz stabilnu porodičnu atmosferu, tako da steknu osećaje humanosti i čovečnosti i da neminovna izloženost nasilničkim modelima, u koje spada i igranje sa oružjem, a koje favorizuju društvo ili mediji, bude od manje važnosti za sveukupan razvoj - kaže Jugović.

Paradoks kod ovakvih igračaka jeste i taj što su oslobođene poreza. Danijela Tiosavljević smatra da upravo takve igračke ne treba da budu oslobođene, kao i da društvo kao prvi korak mora da učini da se smanje faktori rizika, odnosno da se smanji broj takvih igračaka po prodavnicama.

Aleksandar Jugović, pak, smatra da ovakve igračke ne treba da budu oslobođene od poreza, "jer ne možemo destruktivnu stvarnost i život u rizičnim društvima umanjiti povećavanjem cene igračaka".
- Dete se neće sačuvati izloženosti nasilničkim modelima ponašanja samo odbijanjem roditelja da deci kupuju takve igračke. Uostalom, roditelji imaju i izbor pri kupovini igračaka - misli Jugović.