Odbrana na traci

Na prvom suđenju u Specijalnom sudu, koje je zakazano za 16. septembar, prvi put će u istoriji srpskog pravosuđa biti korišćeni tonski zapisi. Iskazi okrivljenih, svedoka i veštaka, kao i pitanja sudije, tužioca i advokata biće snimani posebnom audio tehnikom, što bi trebalo da obezbedi autentičnost sudskog zapisnika, ali i znatno brži rad suda.

Najavljeno je da će svi procesi u Specijalnom sudu biti tonski snimani, a kako će to praktično funkcionisati i koliko će sudijama biti od pomoći, videće se već sledećeg utorka kada će pred sudsko veće izaći po zlu čuvena "Makina grupa", optužena za terorizam, zločinačko udruživanje i ubistvo policijskog generala Boška Buhe, s tim što će ovaj proces započeti u zgradi Palate pravde jer još nije završena rekonstrukcija zdanja nekadašnjeg Vojnog suda gde će biti obezbeđeni vrhunski tehnički i bezbednosni uslovi.

Autentični iskazi

U praksi se svi iskazi na suđenjima unose u zapisnik putem pisaće mašine. Kada okrivljeni počne svoju odbranu, sudija ga posle nekoliko minuta prekida kako bi taj iskaz svojim rečima izdiktirao daktilografkinji koja obično sedi ispred ili pored velikog sudijskog stola. Tako se čitava priča ponavlja, uz buku pisaće mašine, dok tužilac i advokati budno prate šta se unosi u zapisnik, eventualno insistiraju na nekom detalju koji je sudija smatrao beznačajnim, a novinari koriste priliku da provere svoje beleške.

Posle diktiranja sledi nastavak odbrane optuženog, sudija je ponovo skoncentrisan da zbog diktiranja zapamti detalje, a istovremeno okrivljenom postavlja i pitanja. Nekada iskaz okrivljenog traje pet minuta a nekada čitavo pre podne, a isto je i sa svedocima i veštacima. Iskusne sudije će reći da umeju da se izbore sa ovakvim naporom, ali činjenica je da bi im tonsko snimanje u značajnoj meri olakšalo rad.

Koliko će ova tehnička inovacija zaista doprineti kvalitetnijem i bržem vođenju dokaznog postupka, naročito u Specijalnom sudu, pitali smo stručnjaka za krivično procesno pravo dr Milana Škulića, docenta na Pravnom fakultetu u Beogradu.

– U našem krivičnom postupku iskazi se po pravilu ne beleže doslovno od reči do reči, već sudija diktira u zapisnik samo bitnu sadržinu odbrane ili svedočenja. Ovakav način registrovanja iskaza ima svoje prednosti i mane. S jedne strane, zapisnik se ne opterećuje suvišnim sadržajem, a s druge strane – sudija može da propusti unošenje neke važne činjenice. Osim toga, sudija koristi sopstvenu terminologiju pa onda zapisnik često nije baš verna slika i prilika davaoca iskaza – objašnjava dr Škulić.

Ovi nedostaci mogu da se prevaziđu upravo pomoću tonskog snimanja ili stenografskih beležaka, ali u tom slučaju, smatra naš sagovornik, postoji opasnost da se na traku snime i delovi iskaza koji nisu relevantni, pa će zato sudija imati zadatak da svako izlaganje u sudnici usmeri samo važne detalje.

– Dakle, dobiće se mnogo na autentičnosti, s tim što se mora paziti da okrivljeni i svedoci ne odu mnogo u širinu i tako opterete zapisnik nepotrebnim sadržajem – kaže dr Škulić.

Naglašava da je neophodno da svi službenici koji učestvuju u sudskom postupku budu adekvatno obučeni za pravilno beleženje i kasnije korišćenje tonskih zapisa. Jer, zapisnik i dalje mora postojati u pismenom obliku, dakle na papiru.

To znači da će daktilografi, po završetku posla u sudnici, sedeti u svojim kancelarijama i "skidati" materijal sa trake. Ostaje pitanje da li će sudije imati pravo da prilikom "prebacivanja" tonskog zapisa na papir po svojoj proceni izostave nepotrebne delove iskaza. Osim toga, sudije će imati obavezu da preslušavanjem trake provere verodostojnost zapisnika na papiru.

Video-link

– U većini evropskih zemalja primenjuje se klasično vođenje sudskog zapisnika, slično kao kod nas, ali postoji i mogućnost korišćenja tonskih zapisa i stenografskih beležaka, dok se u većini anglosaksonskih pravnih sistema najčešće koriste stenografske beleške a ređe tonska snimanja – kaže dr Škulić.

Navodi primer Nemačke koja ima poseban sistem zaštite žrtava krivičnih dela upravo pomoću tonskih i video snimaka. Da žrtve ne bi dolazile u sudnicu gde će bi se ponovo suočile sa zločincem i ponovo preživljavale svoju traumu dok svedoče, Nemci praktikuju da pred sudskim većem puste audio traku ili video snimak njihovog iskaza koji je dat tokom istrage. Takav snimak ima istu dokaznu snagu kao da je iskaz dat neposredno u sudnici.

Zanimljiv je i primer Novog Zelanda gde postoji mogućnost "direktnog uključenja" u sudnicu putem takozvanog video-linka.

– Taj sistem se na Novom Zelandu primenjuje još od kraja osamdesetih godina, a poslednjih godina uvode ga i još neke zemlje. Koristi se prvenstveno radi zaštite pojedinih kategorija žrtava krivičnih dela kao što su deca, maloletnici i žene žrtve silovanja. Oni se saslušavaju u nekoj drugoj prostoriji u zgradi suda koja je video-linkom povezana sa sudnicom gde svi prisutni mogu da prate svedočenje na ekranu – objašnjava naš sagovornik.

Dr Škulić naglašava da su saslušanja putem video-linka predviđena i u našem zakonodavstvu i to upravo za krivična dela iz domena organizovanog kriminala kao i za ratne zločine.

– Ova novina u našem krivičnom postupku još nije primenjena jer je predviđena novim zakonima, kao što je Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala. Doduše, ovaj način saslušanja nije uveden radi zaštite žrtava jer je propisano da će se primenjivati samo u situacijama kada se ne može obezbediti prisustvo svedoka na suđenju. To praktično znači da svedoci putem video-linka mogu direktno da se uključe u sudnicu na primer iz bolnice ili negde iz inostranstva – kaže dr Milan Škulić.

Imamo, dakle, sve zakonske uslove za moderna suđenja sa visokom tehnologijom, pa ostaje jedino da se vidi da li će naši sudovi biti opremljeni video-linkovima, ekranima i edukovanim kadrovima.