Šta je ubilo Đinđića

Vlada Srbije je opet na mukama. Afera Janjušević – Kolesar još nije dobila završni epilog, a oči javnosti su ponovo uprte u Živkovićev kabinet: šta će sledeće učiniti povodom izveštaja Koraćeve Komisije za ispitivanje propusta u obezbeđenju ubijenog premijera Đinđića. Da li je na pomolu još jedna afera?

Ako je suditi po prvim reakcijama nakon obelodanjivanja iscrpnog nalaza, tako nešto nije isključeno. Pa ako se, kako mnogi očekuju, to i desi, za vladu će biti veoma nepovoljna okolnost što ovog puta nikog drugog osim sebe ne može da optuži da joj stalno podmeće efere. Sama je osnovala Komisiju, njene poražavajuće nalaze o stanju "sistema" obezbeđenja jednoglasno potvrdila i sada je samo pitanje dokle će u utvrđivanju odgovornosti ići. Čedomir Jovanović kaže da niko ko je kriv što je Đinđić bio laka meta ubica neće pobeći od odgovornosti, ali je taj "principijelni stav" brzo relativizirao neodgovornom i olako izrečenom optužbom kako su, u stvari, mediji, kritičkim pisanjem o ubijenom premijeru, doveli do toga da se – posle pokušaja atentata kod hale Limes na Novom Beogradu – ne primeni prvi stepen obezbeđenja predsednika vlade.

Uspavana država

Jovanovićeva (verujemo, emotivna) reakcija na novinarske "provokacije" tipa hoće li se odgovornost svesti na četiri smenjena niža oficira MUP, ipak, ne može da zabašuri osnovnu poruku Koraćeve komisije da su omanule sve državne institucije čiji je zadatak da brinu o bezbednosti premijera. Pre svih, MUP i BIA, time i sama vlada, pod čijom su punom kontrolom. Iako se takav zaključak naslućivao odmah nakon tragičnog 12. marta, javnost je naprosto zgranuta koliko je u (ne)postojećem sistemu zaštite državnih funkcionera (i šire) bilo improvizacije, amaterizma, neki eksperti čak kažu – čistog dilentatizma. Drugi, opet, ne odbacuju mogućnost da je rasulo u tom sektoru svesno izazvano kako bi se novoj vlasti što više život zagorčao.

Bilo kako bilo, ostaju sumorne činjenice: toliko hvaljena i "demokratski transformisana" državna bezbednost (BIA) nije pravila obaveštajne procene (nije valjda imala vremena od drugih "poslova"), dok "redovna" policija nikako nije nalazila formulu za sujete, netrpeljivost, svađe, nesaradnju i uzajamna podmetanja "starih" (Miloševićevih) policajaca i novoregrutovanih (od bivših opozicionih lidera) partijskih obezbeđenja i telohranitelja. A to je išlo dotle da su "u upotrebi" kao "poverljivi" bili i ljudi sumnjive policijske, političke i kriminalne reputacije, koje niko nije proveravao. Rezultat: Koraćeva opaska da ne postoji ni pisani ni usmeni trag da je iko, posle Novog Beograda, zatražio pokretanje tzv. prvog stepena premijerove zaštite.

Vlada je dobro uradila što je izveštaj stavila na uvid javnosti, makar joj se potencijalno vratio kao bumerang. Nalazi Komisije su, u stvari, dragoceno svedočanstvo koje, doduše, ne donosi ništa iznenađujuće novog, ali potvrđuje to što je vlast uporno izbegavala da prizna: da na tako važnom sektoru (policija-državna bezbednost) od 5.oktobra 2000. do danas nije urađeno ono što je moralo već 6.oktobra.

Transparentna kozmetika

Pokazalo se da je "transparentna transformacija" bila samo puka kozmetička obrada, a da se u postojanju i funkcionisanju ove službe u odnosu na Miloševićevo razdoblje ništa nije dramatično i suštinski izmenilo. Ostala je pretežno ista kadrovska garnitura (javna je tajna da je gro policajaca i bezbednjaka naklonjen radikalima i Miloševiću). Pokušaj DOS da tu okolnost amortizuje i službu "osveži" ubrizgavanjem svojih, "proverenih" ljudi, završio se tako što je stvoren neki čudan gemišt« To je, s jedne strane, izazvalo nove sukobe i tenzije, a, s druge, ojačalo utisak da ni nova vlast nije baš voljna da se odrekne dobro znanih i provereno efikasnih usluga represivnog mehanizma iz prethodnog vremena. Uprkos mnogim deklaracijama i uveravanjima, ostale su sumnje da je stranačko-političko-liderski upliv u rad i ponašanje MUP i BIA ostao skoro neokrnjen: prisluškivanje, učešće u montiranim aferama, selektivna (zlo)upotreba policijskih dosijea, pretnje, praćenje, animiranje nekih medija u dnevno-političke svrhe.

Ubistvo premijera je reklo bi se, do kraja ogolelo oklevanje(???) vlasti da načine oštar rez sa kriminalizovanom i represivnom strukturom bivšeg režima. Ma koliko se vlada trudila da dokaže kako je 12. mart najvećim delom čin zločinačko-mafijaške zemunsko-surčinske bande, teško je opovrgnuti neke elementarne činjenice: da su ubistvo organizovali i izveli pukovnik i potpukovnik policije (DB), da su u njemu na razne načine učestvovali ljudi sa službenim legitimacijama, dostavljali informacije, uticali na rad pravosudnih organa, da su veze zemunskog klana sa nekim državnim strukturama bile maltene institucionalizovane. Crvene beretke i njeni vodeći ljudi su skoro do samog atentata bili zaštićene kategorije.

Snishodljiv i bojažljiv odnos vlade prema JSO i Miloradu Lukoviću Legiji (naročito posle njihove "pobune") samo je pojačao utisak "žestokih momaka" i "patriota" iz Kule da mogu i više od onoga što im vlast dozvoljava. Tako je do danas ostalo nedovoljno razjašnjeno zašto je vlada predala državnu bezbednost Miloradu Bracanoviću i time Legiji i kompaniji omogućila da se još bolje instaliraju i razmeste po raznim državnim institucijama. U tom smislu, pokušaj da se smenjivanjem načelnika zemunske policije prikrije prava pozadina zašto je Šilerova ulica do 12. marta bila nedodirljiva i zaštićena teritorija, deluje ne samo naivno, već i kao ozbiljan simptom da se odgovornost za spregu države i kriminala i izostajanje diskontinuiteta sa strukturama bivšeg režima svali na ljude nižeg ranga.

Vladino samosaplitanje

Četiri policijska činovnika su ovih dana otpuštena, ali javnost nije uverena da je to moralo sada, a ne posle 12. marta, kada su i vrpci znali da je sistem Đinđićeve zaštite apsolutno zakazao. Što to nije još ranije učinjeno, neki analitičari pripisuju "nečijoj odluci" da se ta četvorka sačuva do obelodanjivanja izveštaja a zatim pusti niz vodu kako se lanac odgovornosti ne bi produžio do nekih viših državnih i političkih rangova.

Vlada je sada u neprilici. Povukla je dobar potez (usvajanje i objavljivanje izveštaja) ali se "saplela" na činjenici da se o eventualnoj odgovonosti ministara i visokih funkcionera policije i BIA nije izjašnjavala. Ako je suditi po reagovanju Liberala Srbije, javnosti se sugeriše zaključak kako je, u stvari, vlada svog ministra policije oslobodila svake odgovornosti kako za "propuste" u premijerovom obezbeđenju, tako i zbog anarhije u celini policijskog mehanizma.

Iako sa raznih strana stižu zahtevi da bi ministar unutrašnjih dela morao biti bar moralno i politički odgovoran (ostavka ili smenjivanje), malo je verovatno da će takav potez povući i sam Mihajlović, a i Živković. Prvi zato što sebe ne smatra krivim, drugi zato što vlada (još iz Đinđićevog vremena) funkcioniše na prećutnom internom koalicionom konsenzusu, koji blokira pokretanje bilo čije odgovornosti. Odlazak nekog od važnijih lidera mogao bi ozbiljno da uzdrma parlamentarnu stabilnost vladajuće koalicije.

Izveštaj vladine Komisije, međutim, Živkovića stavlja pred ozbiljnu i nimalo prijatnu dilemu: da odgovornost za Đinđićevo ubistvo dovede do kraja i tu priliku iskoristi za radikalno »čišćenje« policijskog i bezbednosnog aparata, ili, pak, da u ime mira u kući zaustavi svako dalje propitivanje krivice. Obe opcije su, nema sumnje, rizične, a na premijeru, vladi i DOS-u je da procene koji im je rizik isplativiji.