Ne sestra, ne žena ali verenica - da

Bila sam žrtva trgovine ženama dve godine u Crnoj Gori i morala sam da prođem kroz sve kafane na severu. Prevario me je komšija, prijatelj - mislili smo - iz istog sela, obećao mi posao i dobru platu - priča devojka, koja je rodom baš iz Crne Gore.

Predrasude o tome ima li trgovine ženama u CG i ko su one, izašle su na videlo od slučaja S. Č. iz Moldavije, koja je, i pored očigledno lošeg zdravstvenog stanja, imala hrabrosti da zvanično, na sudu, uperi prstom u vinovnike. Svi su se uporno trudili da ubede ostatak sveta da nema belog roblja u republici "duvanske magle" i da, ako i ima trgovanih devojaka, to mora da su one "lake" iz Rumunije, Moldavije, Ukrajine, Srbije, koje "to same traže", a nikako "smerne Crnogorke".

Dok se god ne shvati da svaka devojka, odakle god da je došla, može da postane žrtva silovanja, batinanja, drogiranja, preprodavanja po regionu po nekoliko puta, dotle će ovaj kriminal da cveta, a morbidni trgovci će slaviti svoju slobodu punih džepova.

"Glas" je otišao u Podgoricu da se na licu mesta uveri da li su Crnogorke zaista povlašćene i da li je tačno da u CG nema trgovine ženama.

Retko da je ko od običnog sveta hteo da se uopšte upušta u ovu temu. Svi znaju koji se barovi time bave u Podgorici, koji su hoteli ustupali sobe da bi gazda prodavao seksualne usluge "svojih" devojaka, koji to rade i danas na prvom spratu u samom centru glavnog grada Republike, šuškaju među sobom ili ih uopšte ne zanima ko je od zvaničnika umešan... Od onih koji se trude da nešto promene, da spreče trgovinu belim robljem ili da pomognu žrtvama, neki su upozorili reportera "Glasa" da ne bi trebalo da otkriva gde je odseo, naročito ne zvaničnom licu! Kad je reporter pokušao da fotografiše spoljašnjost jednog bara, čovek koji je vozio nagazio je gas: "Što činiš? Snimiće mi auto! Ti poslije ode, a ja osta ođe da živim, ludo!"

- Slučaj Moldavke je uticao na to da ljudi u CG donekle shvate šta je to trgovina devojkama i koji su načini vrbovanja i putevi preprodaje. Ipak, teško razumeju šta je žrtva trgovine, jer najčešće ljudi pitaju - zar nije mogla da pobegne kad je videla šta joj se sprema, ili bar posle prvih batina, silovanja, droge... Nedovoljno se vodi računa o domaćim devojkama. Ako policija ne zna ko su, sud nije evidentirao da kod nas postoje preprodavci devojaka, onda su vam ruke vezane. Treba da bude jasno da se ono što se dešava devojkama iz Belorusije, Ukrajine, Moldavije, događa i našim! - ističe Ljiljana Raičević, upravnica nevladine organizacije za pomoć žrtvama trgovine ženama "Sigurna ženska kuća" u Podgorici.

Ne trguje se samo Moldavkama, Rumunkama i Albankama, kaže ona. Samo u skloništu u Crnoj Gori bile su 22 naše devojke. Ne zna se tačno koliko trenutno ima žrtava odatle. Devojke se i nerado javljaju, a često idu u skloništa van bivše Jugoslavije.

- Imala sam prilike da upoznam devojku iz Podgorice koja je u skloništu u inostranstvu i koja me je molila da ne govorim njenim roditeljima, jer su to teške traume, a ona će se jednog dana vratiti. Tamo će biti i svedok na suđenju trgovcima, a kao zaštićena, nalazi se u skloništu za takve slučajeve. Odavde ju je preprodala jedna žena. Lomi se da li će smeti sve da ispriča, jer planira da se jednom vrati, a morala bi da pomene ljude u institucijama, koji bi lako saznali o kome se radi. Jer, Crna Gora je mala i verovatno se zna i ko su trgovci devojkama, a kamoli da se ne sazna koja je žrtva progovorila - navodi Raičevićeva.

Ima, naravno, i devojaka iz Crne Gore kojima se trgovalo kod nas, potvrđuje Snježana Pavićević, predstavnik kancelarije Međunarodne organizacije za migracije (IOM) u Podgorici.

- Uglavnom su bile maloletne i to što su odavde otežava situaciju, jer u ovako maloj sredini lako su mogle da budu prepoznate i pogrešno protumačene, s obzirom na mentalitet. Sve devojke su prošle najstrašnija iskustva. Posebno je jezivo što se dešava da devojka koja živi u jednom mestu u CG, može da bude žrtva trgovine u istom tom mestu, a onda se preprodaje ili seli po republici dok ne bude spasena, ako ima sreće - kaže Pavićevićeva.

Skoro 90 odsto devojaka vrbovali su prijatelji, poznanici, čak i verenici.

- Jednu Crnogorku je verenik uveo u trgovinu da bi je prodali u Albaniju. A krenula je na put jer je trebalo mladić da je oženi i da žive u Italiji. To su ljudi kojima devojke veruju, a ako su i maloletne, problem je još veći jer se oslanjaju na ljude koji će ih tako stravično izneveriti - navodi Pavićevićeva.

Kancelarija IOM postoji u Crnoj Gori od 2002. i uglavnom se bavi borbom protiv trgovine ljudima. Informativna kampanja prošle godine i istraživanje javnog mnjenja pokazali su da pre kampanje narod maltene nije ni znao šta je trgovina ljudima. Sklonište za žrtve trgovine IOM je otvorio 2001, a vodi ga "Sigurna ženska kuća". Od devojaka u skloništu, 22 su prihvatile program povratka kući, reintegracije, uglavnom iz Moldavije, Ukrajine, Rumunije. Devojke iz Srbije to su uglavnom odbijale, kaže Pavićevićeva, jer nisu želele da im se kod kuće sazna kroz šta su prošle, a nije im bila potrebna ni pomoć oko vize, recimo.

To što se i mnogo Crnogorki nađe u kovitlacu trgovine robljem, Pavićevićeva objašnjava niskim standardom. Istraživanje je pokazalo da svaki deseti Crnogorac živi ispod apsolutne linije siromaštva.

- Prosečna plata u Moldaviji je 35 dolara, a 65 odsto stanovništva živi ispod granice siromaštva. Više od polovine stanovništva je nezaposleno, uglavnom žene. Čak i kad rade, plate su im 40 odsto manje kod muškaraca. Slično je i u Ukrajini i Rumuniji, mada je plata malo veća, oko 60, odnosno 110 dolara. U Albaniji, na primer, prosek plate je 120 evra, što je isto koliko i u Crnoj Gori - ističe Pavićevićeva.

Nemoguće je reći koliko je trenutno žrtava trgovine u Crnoj Gori. Može da se govori samo prema podacima koji se znaju od devojaka koje su spasene.

- Svaka od njih kaže da postoji kuća, na primer, u kojoj je ostalo toliko i toliko devojaka, ali dok policija dođe do njih, one su već premeštene, prodate u druga mesta. U odnosu na to, jedino što može da se kaže je da na svake dve devojke koje se izvuku, bar četiri- pet, za koje one znaju, ostaju žrtve. Time se bave ozbiljni mafijaški kanali i jedino ljudi koji su na "najvišim" mestima u trgovini, možda znaju koliko devojaka prođe kroz CG. S ove strane zakona, teško da iko može da ima uvid - tvrdi Pavićevićeva.

Jedno vreme su barovi bili aktuelni, sada se devojke prodaju po kućama i stanovima. Žrtve obično beže kroz prozor. Najugroženija mesta su Podgorica, Bar i sever republike - Bijelo Polje, Kolašin, Rožaje. One koje su prošle kroz sklonište kažu da su transportovane kroz Rožaje. Neke su morale da rade u Baru, u Budvi, Ulcinju. U Bijelom Polju je belo roblje bilo deo folklora. Jedan "narodski" čovek iz CG rekao je reporteru "Glasa" da može da ga odvede u Bijelo Polje i da mu za pet evra devojka ""ispuni sve želje".