Planirani rast i jeste i nije ostvaren

Statistika objavljuje da je društveni proizvod porastao za tri odsto, dok se procenjuje da je bruto domaći proizvod ipak porastao za tih planiranih četiri odsto. Društveni proizvod je veličina koja se nekako i prati, dok će se na praćenje bruto domaćeg proizvoda tek preći. Tako da o tom podatku ili o tim podacima može da se misli šta se hoće. U svakom slučaju, planirani rast i jeste i nije ostvaren.

To i jeste i nije inače karakteristično za tumačenje podataka. Recimo, koliko ima nezaposlenih? Pri kraju Miloševićeve vladavine se govorilo da je stopa nezaposlenosti čitavih pedeset odsto. Sada se kaže da je ona verovatno negde oko deset odsto. Jer, sada, broj onih koji su prijavljeni kao nezaposleni u stvari treba sasvim zanemariti, budući da najveći broj njih radi na crno. Kada se to tačno dogodilo?

Naime, kada su oni počeli da rade na crno? Ako se to dogodilo u poslednje dve

godine, to bi značilo da su reforme sprovedene u tom periodu dovele do ogromnog porasta proizvodnje, doduše one na crno.

Tvrdi se, ako ja dobro čitam zvanične izjave, da je upravo obrnuto: udeo crne privrede je smanjen u poslednje dve godine. Onda mora biti da te visoke nezaposlenosti nije ni bilo. Ovo već deluje kao pohvala Miloševićevom režimu.

Nije mnogo jasnije ni kako stoji stvar sa povećanjem primanja i sa siromaštvom. Jer se kaže da je prošle godine realni rast plata bio uglavnom posledica povećanja nezaposlenosti.

Znači, ukupan fond plata je isti, ali se deli na manji broj zaposlenih. Budući da je registrovani rast prilično visok, sledi i da je mnogo ljudi izgubilo posao. Što onda remeti sliku o stopi nezaposlenih, osim ako oni nisu odmah našli posao na crnoj berzi. Što bi potvrđivalo zaključak da privredne ekspanzije ima, ali u sektoru rada na crno. Iz čega bi se opet moglo zaključiti da se odvija zanimljiva tranzicija: iz legalne u crnu privredu. Da li je to ono što se želi tim podacima saopštiti, meni nije poznato.

Slično stoji stvar i sa siromaštvom. Ako se čitaju napisi o katastrofalnom siromaštvu u Miloševićevo vreme, sadašnje tvrdnje da stvarno siromašnih ima u stvari veoma malo pokreću slična pitanja kao što su ona o broju nezaposlenih i o kretanjima na crnoj berzi. Može se reći da je sve ono o katastrofalnom stanju privrede u Miloševićevo vreme bila propaganda, ali se time otvara i pitanje koliko je sve ovo što se sada tvrdi takođe propaganda?

Slično je i sa spoljnom trgovinom. Uvoza i ima i nema, zato što se kaže da se preko fiktivnog uvoza u stvari izvozi kapital. Ovo tera na pomisao da možda ne bi trebalo previše verovati ni podacima o izvozu. Slično je i sa drugim podacima. Koliki je, na primer, spoljni dug? Na internet stranici Narodne banke stoji da se sa petim februarom ove godine on procenjuje na oko jedanaest i po milijardi dolara.

U novinama se, opet, može pročitati kako se zvanično saopštava da je dug u stvari negde oko osam milijardi i sedamsto miliona dolara. Za pretpostaviti je da je prvi broj onaj koji izražava postojeće obaveze, a druga sadrži očekivane otpise, od kojih neki još nisu ni dogovoreni. Iz čega sledi da se stvarni dug u stvari ne zna.

S obzirom na dijalektičnost statistike, manje-više svi podaci moraju da se tumače. Ne svi na isti način. Da uzmem primer građevinarstva. Statistika kaže da se u tom sektoru registruje pad aktivnosti.

Ako, međutim, zaista raste aktivnost u crnoj privredi, moguće je da su u pravu oni koji tvrde da se golim okom može videti da to nije tačno. Ali statistički podaci se prikupljaju upravo zato što se ne može uopštavati na osnovu izolovanih zapažanja. Jer obično kada se negde vidi, recimo, pojačana aktivnost, uzme se statistička publikacija da se vidi šta to znači. Neobično je i, u stvari, nemoguće proveravati statistiku gledajući stvarnost neposredno.

Ako se sve ove nedoumice oko toga šta podaci kazuju sažmu, zaključiće se da se u stvari veoma malo ili ništa ne zna o privrednim kretanjima(...)