Ježevi su postali egzistencijalni problem za celu jednu državu

Razmotrimo ježeve. Mali su, okruglasti, oči im se sjaje i glasno dišu. Snimci pranja i šamponiranja istih uveseljavaju korisnike interneta delom sveta, a deca ih hrane tanjirićima punima mleka. O njima su, između ostalih, pisali Engleskinja Beatriks Poter i srpski književnik Branko Ćopić. Od svih životinja koje možete da sretnete noću, ježevi su zasigurno najradije viđeni.

Ali, ne i na Novom Zelandu. Ta omanja, spora i bodljikava stvorenja tamo se smatraju "mašinama za ubijanje", piše "The Guardian".

Izuzev nekoliko šišmiša, Novi Zeland nema domaćih sisavaca koji žive na tlu. Ptice koje žive na Novom Zelandu na to su se prilagodile. Kiviji, na primer, ne lete, a gnezde se na zemlji. Kada su na Novi Zeland doneseni hermelini, mačke, američki pacovi, nastupio je pravi haos. Počeli su da jedu insekte i jaja ptica koje se gnezde na zemlji i ubijaju izlegnute piliće.

Ježevi takođe doprinose tom haosu. "Sve nam je jasnije koliko štete mogu da prouzrokuju", rekao je Nik Foster, doktorant na Univerzitetu "Otago" u novozelandskom gradu Dunedinu koji proučava ježeve.

Jedan predani jež poješće brojne domaće guštere, jaja ptica i veta, velikih cvrčaka koji ne mogu da lete, a koji žive samo na Novom Zelandu. Naučnici su jednom prilikom u stomaku jednog ježa pronašli 283 nožice veta.

"To znači da je taj jež u periodu od 24 sata pojeo oko 60 tih životinja", rekao je Foster. "Bila je to prava gozba." PR noćna mora

Kako bi dokučio gde se ježevi sve kreću, Foster ih hvata i oprema GPS oznakama. To znači da noću sa vojnim termo dalekozorom na glavi luta šumama i grmljem. "Ganjate te životinje koje teže oko 600 grama. Nekad mi se čini da preterujem što se koristim svom tom opremom", rekao je Foster i dodao da su mu GPS podaci otkrili da ježevi imaju poprilično veliki radijus kretanja. Jedan se čak popeo na jednu planinu te dosegao nadmorsku visinu od 2.000 metara.

Novozelanđani pokušaj isterivanja ježeva iz zaštićenih nastambi vide kao ključnu aktivnost. Ta je zemlja pokrenula opsežnu kampanju koja za cilj ima istrebljivanje predatora do 2050 godine. To će, kažu, postići pomoću zamki, lova i otrova. Foster radi na konzervatorskom projektu "Te Manahuna Aoraki", projektu čiji se učesnici nadaju da će 310 hiljada hektara osloboditi od terora predatora. Novi Zeland uspeo je da neke svoje manje površine očistiti od predatora. Eliminacija predatora na Severnom i Južnom ostrvu, na dva najveća novozelandska ostrva pokazala se kao popriličan izazov.

Taj zadatak je tim teži jer je noćna mora za odnose s javnošću. Američke pacove, pacove i hermeline, s obzirom na to da imaju oštre zube koji se jasno vide kada se keze te da nisu tradicionalno lepi, javnost prihvata kao zle uljeze koje treba istrebiti. Ježevi se, međutim, smatraju, slatkima.

Kada je reč o uništavanju ježeva, Foster kaže da se oni koji ga preduzimaju suočavaju sa "psihološkom barijerom". On kaže da su neki istraživači taj problem nazvali "učinkom Beatriks Poter".

Poter, inače prirodnjak i konzervator, tokom svog života je napisala i ilustrovala brojne knjige za decu u kojima su životinje, pa i ježevi, bili glavni likovi.

Uz to, Novozelanđani evropskog porekla lično su privrženi ježevima. Ježevi su na Novi Zeland doneseni namerno, kako bi kolonizatore podsetili na vrtove koji su se nalazili pored njihovih starih domova. Kako je broj uvezenih ježeva rastao, uvoznici su počeli da ih gube. Nekoliko ih je 1890 godine pobeglo iz jednog golubarnika u "Christchurchu". Begunci su se potom otišli u nepoznato i razmnožili. Istoričari su 1916 napisali da ježeva u divljini ima "neverovatno mnogo". 'Ne mrzim ja ježeve'

Broj jedinki ježa koje žive na Novom Zelandu danas nije poznat, ali se zna da ih ima više nego u Velikoj Britaniji. Procenjuje se da dva do četiri ježa žive na jednom hektaru zemlje. Ako su uslovi optimalni, može da ih bude i osam.

"Zamislite veliki broj i ima ih verojatno više od toga", rekao je profesor Filip Sedon, direktor programa "Upravljanje divljim životinjama" Univerziteta "Otago".

"Predloženo je da ih se otpremi nazad u Britaniju", rekao je Foster. "Europskim ježevima u Europi ne ide najbolje. Ima ih dosta, ali populacija im pada."

Foster, međutim, tu ideju smatra neizvodljivom zbog pitanja biosigurnosti, logistike i troškova.

Naučnicima je ipak žao nesrećnih ježeva. Nisu oni krivi što su završili na Novom Zelandu, tamo su se odlično snašli i zbog toga postali egzistencijalna pretnja drugim vrstama. Naglašavaju da eliminacijamora de se izvede pomoću humanih zamki i na strateški način. Ne treba samo da krenemo na njih i počnemo nemislosrdno da ih ubijamo.

"Ne mrzim ja ježeve", rekao je Foster. "Oni su zanimljivi, pametni i harizmatični... Niko ne želi da oni pate."

Sedon kaže da oni ne pokušavaju da ubiju ta bića. "Pokušavamo da za vrste koje su oko nas život učinimo boljim. Imamo obavezu da se brinemo o onima koji na tim mestima trebaju da budu", dodao je.

Foster kaže da je uništavanje ježeva na nekom području više pitanje etike, a ne konstantne kontrole populacije, jer će svaka generacija morati ponovo da ih ubija. "Najbolje čemu možemo da se nadamo je da ćemo to da uradimo jednom i ispravno. Ako sve ježeve uklonite sa nekog područja, tada ubijanje prestaje."