Pregled stampe

"Vreme", 18. mart

Kako je pobegao Dragoljub Arsenijevic Maki

Moderni srpski hajduk

Porodica Arsenijevic strahuje od otmice, i ta mogucnost se u danasnje vreme ne moze odbaciti. Ali, uzmemo li u obzir sve okolnosti i Makijevu odvaznost, bekstvo izgleda kao verovatnija varijanta

S obe strane gromobranske sine koja se spusta niz zutu, nedavno okrecenu fasadu beogradske Klinike za maksilofacijalnu hirurgiju jasno se vide znatno svetliji tragovi. Izgleda kao da se tu neko oslanjao kolenima, od drugog sprata pa do prizemlja. Gromobranska sina prolazi pored prozora sobe broj 7, koja je sa ove strane zgrade u visini drugog sprata, na sedam-osam metara od tla. A iz sobe broj 7 je u noci izmedju utorka i srede, 7. na 8. mart, nestao Bogoljub Arsenijevic Maki, vodja Gradjanskog otpora Valjeva, dok je u pritvoru cekao odluku Vrhovnog suda i pravosnaznost presude kojom je osudjen na tri godine zatvora. ODBIJ! ODBIJ!: Makiju su tog utorka prepodne skinute metalne plocice kojima mu je pre nesto vise od sest meseci imobilisana slomljena donja vilica. Ni valjevski Sud ni MUP nisu nista saopstili, ali je sudija Mitar Djenisic u sredu rekao Arsenijevicevom bratu da je ovaj pobegao. Isto to su u cetvrtak u valjevskom SUP-u rekli Arsenijevicevoj supruzi Snezani. Porodica Arsenijevic kaze da im se Maki nije javljao, da se nadaju da je s njim sve u redu, ali ih gorko iskustvo Bogoljubovog hapsenja tera da sumnjaju. U sumnju ih dovodi cinjenica da je Arsenijevic (koji se, kazu, zbog nedovoljne medicinske nege, jos nije oporavio od povreda zadobijenih prilikom hapsenja u avgustu) upravo operisan i da im se tog popodneva zalio na jake bolove. "Ne verujem da je on u takvom stanju mogao da pobegne", kaze za "Vreme" Snezana Arsenijevic.

Bogoljub Arsenijevic, koji je osudjen jer je letos poveo Valjevce u juris na zgradu opstine, doveden je iz Valjeva u Beograd u ponedeljak. Donja vilica, koju su mu slomila cetiri policajca u civilu (iscasivsi mu usput ruku u ramenu, polomivsi mu rebro, nagnjecivsi mu buberg...), operisana mu je tek osam dana posle hapsenja. "Stavljene su mi neke plocice kako bih mogao da pricam", opisao je kasnije sam Maki. Plocice je trebalo izvaditi sest meseci kasnije, ali ni to nije ucinjeno na vreme. "Cak su se cudili sto mora da ponovo ide u Beograd i trazili uput", prica Arsenijeviceva supruga. Operacija je konacno obavljena u utorak. "Sve je proslo u najboljem redu. Ni posle operacije nije bilo komplikacija", kaze za "Vreme" docent Vitomir Konstantinovic, sa Klinike za maksilofacijalnu hirurgiju Stomatoloskog fakulteta, koji je operisao Makija. Upitan da opise pacijentovo zdravstveno stanje pri prijemu na Kliniku, docent Konstantinovic kaze: "Zdrav kao dren." Porodica je tog popodneva pokusala da, po preporuci lekara, poseti Arsenijevica. Kad su usli u sobu naisli su na cuvara, radnika Centralnog zatvora, koji je zauzeo krevet do Makijevog. "Stalno je vikao 'Odbij! Odbij!' Nije nam dozvolio da ostavimo ni hranu ni voce, cak ni caj", kaze Snezana Arsenijevic. Dok se njen dever ubedjivao sa cuvarem, koji je trazio da donesu dozvolu suda da ga posete, ona je sa muzem uspela da razmeni nekoliko recenica. "Kunjao je okrenut zidu, svestan, ali nekako sanjiv, naduven u licu. Pitala sam da li ga boli. Odgovorio je: 'Ne pitaj! Deset puta gore nego prvi put'", prica gospodja Arsenijevic. Na kraju su morali da izadju iz sobe. Caj su ostavili sestrama. "Ranije nam nije bila potrebna dozvola da ga posecujemo u bolnici", kaze Snezana Arsenijevic.

Porodica je usput saznala od cuvara i jednog od bolesnika da ce Makija vec u sredu da vode iz bolnice. "Receno nam je da je posle ovakvih zahvata neophodan oporavak od sedam dana", zali se ona. "Kad su zatvorenici u pitanju, ne odlucujemo mi koliko ce pacijent ostati kod nas", kaze doktor Konstantinovic. "Neke odvedu istog dana posle operacije, a neki ostanu i sedam-osam dana."

OKOVI: Prema nezvanicnoj verziji dogadjaja koju je objavio dnevnik "Glas javnosti", u sredu oko sest ujutro je primeceno da je Bogoljub Arsenijevic nestao. Navodno se nesto posle ponoci spustio niz gromobran ili oluk (koji je metar predaleko od prozora za ovu pricu), dok je strazar spavao pred vratima sobe. "Nikada ranije kad sam posecivala Bogoljuba strazar nije bio pred vratima, uvek je bio u sobi, u susednom krevetu", kaze Snezana Arsenijevic.

"Ovde u bolnici cuvari imaju neki lanac kao iz srednjeg veka, verige one. To izvadi policajac prvi dan i podje da mi stavi na nogu. Kazem, sta ce ti bre to, covece. Kaze mora tako, rekli, to je tako uobicajeno. Rekoh, stvarno nemas razloga. I moram da kazem, vecina mi ih nije stavljala, osim jednog koji me odmah veze i jos onako krvnicki zategne." Ovako je Maki opisivao svoj prvi dolazak iz zatvora u bolnicu, krajem avgusta prosle godine. Njegova prica o hapsenju snimljena je tada skrivenim diktafonom, tokom posete u bolnici, da bi Makijeve reci posle objavilo "Vreme". Sprecavanje ovakve vrste komunikacije moglo bi biti jedan od razloga da se Arsenijevicev povratak u valjevski zatvor ovoga puta ubrza i da se zabrani poseta.

Ne znamo da li je Arsenijevic te sudbinske noci vezivan za krevet. Ako nije, ako je strazar, makar i u krevetu do njega, bio u dubokom snu, ako je zaista bio "zdrav kao dren", onda je mozda i bio u stanju da se spusti niz sinu gromobrana i pobegne. "Daj boze da mi je brat pobegao", rekao je Bogoljubov brat Branko. "Ako je to i ucinio, bilo je to zbog krajnjeg ponizenja kojem je bio izlozen." Jos se ne zna ni sta je sa njegovim licnim stvarima a po tome sta je od njih ostalo moglo bi se ponesto zakljuciti. Maki je u zatvoru vodio beleske, od kojih se, kako tvrdi porodica, ne bi odvojio "ni po cenu zivota".

GRESI: Maki u svom sukobu sa vlascu nikada nije stigao dalje od policije. Hteo je da osvaja opstinu, isprecila se policija, kad je krenuo na sastanak s patrijarhom, presrela ga je policija. Posle ga opet nekakav uniformisan i naoruzan drzavni sluzbenik vezivao za krevet. Iz svega sto je govorio posle hapsenja vidi se da je Maki pokusavao da s policajcima koje je sretao razgovara. Valjda je i njega mucilo pitanje zbog cega bi se neko tako krvnicki ponasao prema ljudima koje ne poznaje i koji mu nisu nista nazao ucinili. "Svi kazu: 'Morali smo da radimo svoj posao'", pricao je Arsenijevic. Jedan od onih koji su ga "hapsili" tvrdio je posle kako mu je receno da ide da hapsi ubicu policajaca i begunca iz zatvora, tesko naoruzanog. Skoro svi su se, prema prici samog Arsenijevica, iscudjavali razlogu zbog kojeg je uhapsen. Ako je samo to problem, ako srpski policajci ne znaju sta se oko njih dogadja, a ipak moraju da izvrsavaju naredjenja, onda je resenje prosto: treba samo da pogledaju oko sebe i strogo se drze zakona. Onda Bogoljub Arsenijevic, ako ga uopste nadju, nece proci kao prilikom prvog hapsenja. Ako je ono sto su govorili Makiju samo izgovor, neka pristede reci, od reci nikome nece biti bolje. Cak ni njima.

Porodica Arsenijevic strahuje od otmice, i ta mogucnost se u danasnje vreme ne moze odbaciti. Ali, uzmemo li u obzir sve okolnosti i Makijevu odvaznost, bekstvo izgleda kao verovatnija varijanta. Potraga za njim nece biti lak posao; ali, ruku na srce, on je greh pribegavanja nasilju okajao mnogo vise nego sto je bilo pravedno. Onima koji su prilikom hapsenja trajno narusili zdravlje ovog oca petoro dece – ni imena ne znamo.

"Vreme", 18. mart

pise: Dragan Todorovic

Buntovnicka prica

U vezi sa sve cescim zahtevima nevladinih organizacija za njegovim pomilovanjem, Arsenijevic je iz zatvora napisao: "Molim sve dobronamerne ljude da se pred ovom nazadnom srpskom vlascu ne ponizavaju trazeci milost, ni za mene ni za sebe"

Nista u vezi s Bogoljubom Arsenijevicem nije kliseizirano ili takvo da bi covek sa sigurnoscu mogao reci – to je to. Tako je i sa njegovim nestankom.

Kao sto nema onoga cime se Arsenijevic u zivotu nije bavio, tako je za sve cime se bavio znao da zagreje druge. Na Petrovdan prosle godine , kao inicijator Gradjanskog otpora Valjeva, organizovao je "miting protiv vlasti", gde je pred preko pet hiljada ljudi prozvao i vlast i "nesposobnu opoziciju". Onda pokusao da "osvoji" opstinu sa idejom da se po primeru Valjeva oslobodi Srbija – ali nije islo. Doslo do sukoba gradjana i policije, povredjenih na obe strane. Arsenijevic uspeva da se skloni, policija raspisuje poternicu, saopstava da je masu koja se razulareno i nasilnicki ponasala predvodio "besposlicar i narkoman". Maki, pokazalo se iz Republike Srpske, daje intervjue, komanduje nastavkom protesta, cak se, pod poternicom, pojavljuje i govori na mitingu u Loznici. Opozicija nije bas raspolozena prema Arsenijevicevoj pojavi, neke stranke cak u svemu prepoznaju reziran pokusaj razvodnjavanja energije naroda kako bi se zadao udarac pravoj opoziciji. Na to se nadovezuje neuspeh mitinga u organizaciji Saveza za promene, pa opozicija ni kasnije ne prevazilazi svoju pocetnu sumnjicavost. Vremenom se i aktivnost Gradjanskog otpora svodi na porodicnu manufakturu za brigu o uhapsenom vodji.

Onda 17. avgusta Arsenijevica hapse u Beogradu, bas pri izlasku iz prostorija Pokreta za demokratsku Srbiju u kojima je bio na razgovoru sa generalom Momcilom Perisicem. Tom prilikom biva brutalno prebijen (slomljena vilica, iscaseno rame, nagnjecen bubreg...). Biva optuzen za sve sto se dogodilo na mitingu, ali optuznica se svela na krivicno delo ometanja sluzbenog lica u obavljanju poslova bezbednosti, nigde Milosevica, prevratnickih namera... Samo sudjenje bi se moglo nazvati farsom, sudija je advokatima odbrane sve dozvoljavao, ali je, na njihovo iznenadjenje u presudi procitao: tri godine zatvora. Sud je, po misljenju sudije Mitra Djenisica, dao poverenje izjavama policajaca, koje jesu bile razlicite, ali su tim pre istinite. Advokati su ostali zapanjeni, Tapuskovic je izjavio da ne moze da veruje, kvalifikujuci presudu kao politicku. Arsenijevic je u svojoj zavrsnoj reci, koja je prethodila izricanju presude, izjavio da su i on i njegova dela posledica Milosevica, te da mogu da ga osude i deset godina, kad odlezi opet ce ici protiv Milosevica.

Muke po Makiju su nastavljene, cesto je strajkom gladju morao da se izbori za adekvatnu lekarsku negu. Zbog zdravstvenog stanja veci deo pritvora provodi u stacionaru valjevskog KP doma. I pored toga, ne manjka mu inicijative. Preko Gradjanskog otpora oglasava se saopstenjima. Povodom neodlaska opozicije u Luksemburg, na sastanak koji je bio uslovljen potpisom o obavezi Milosevicevog izrucenja, proziva opoziciju recima da se neodlaskom jos jednom pokazala kao Milosevicev prijatelj, te da se ne moze odbiti poziv sveta da nam pomogne u mnogo cemu, "a ponarocito da te ljude iz drzavne mafije sa Milosevicem na celu sprovedu u Hag". U vezi sa sve cescim zahtevima nevladinih organizacija za njegovim pomilovanjem, pise: "Ne zelim pomilovanje od Milosevica i njegovog vazala predsednika Srbije Milutinovica, jer ih prezirem i ne priznajem. Moja trogodisnja zatvorska kazna je duga, moje zdravstveno stanje je katastrofalno, jos bolnije je odvajanje od petoro dece; no, i pored svega, radije cu umreti u Milosevicevim zatvorima nego ziveti osramocen njegovim demonskim milosrdjem. Zato molim sve dobronamerne ljude da se pred ovom nazadnom srpskom vlascu ne ponizavaju trazeci milost, ni za mene ni za sebe, naprotiv neka ovo bude godina hrabrog i agresivnijeg narodnog otpora protiv diktatora Milosevica i njegovih zastitnika..." Pisao je Bogoljub jos, izmedju ostalog, i sudiji Mitru, nekoliko puta i bas opsirno. U jednom od pisama, uz ostalo, obecao sudiji da ce mu licno nadoknaditi 3300 izgubljenih snosaja, jerbo on to radi tri puta na dan, pa je izracunao da mu sudija bas toliko duguje. Posredno smo saznali da je sudija Mitar sva pisma arhivirao u Ministarstvo pravde, licno nam je rekao da krivicnu prijavu nije podnosio, iako tu ima mnogo vredjanja, dodao i da se ne boji, da mu je savest cista, i pitao otkud znamo za pisma.

Da ne ispadne da je samo pisao, i dobijao je pisma. Jedno sa svojerucnim latinicnim i crnim potpisom – Crna ruka Srbije. U njemu crno na belo svojerucno i latinicnim pismom pise: "Smrdljivi slikaru, kurvin sine i pederu, Milosevica ne mozes da srusis jer on je najjaci. Povuci se da ti ne pobijemo sve... nemoj da sluzis izdajnicima... praticemo te, pazi sta radis za svoje dobro..."

Svojim "slucajem" Bogoljub nikog nije ostavio ravnodusnim. Redakcija Slobodne Evrope ga je proglasila licnoscu godine, od Otpora je dobio gvozdenu pesnicu kao najotporniji pojedinac u Srbiji, od revije "Kolubara", po izboru novinara, proglasen je Valjevcem godine. Obracajuci se uredniku revije, povodom prestiznog priznanja, Arsenijevic pise da on prosto nije za priznanja, da to nije za njega, da se ne oseca prijatno... da on nema takvu, nagradjivacku, predstavu "o tim nekim liderima, predvodnicima, borcima, herojima u politici ili na ratistima". "Sve mislim da oni nista ne zasluzuju jer su mnoge, i svoje i tudje, zrtvovali za svoje herojstvo." Na kraju pisma Arsenijevic veli: "A sad pusti Pink Flojd."

To bi bila storija buntovnika sa razlogom. Srpskog. A ne zaboravimo, o Srbiji je rec, zemlji u kojoj sve moze da bude, ali ne mora da znaci.