Snajperov pad

Razotkrivanje pozadine zločina koje smo pripisali Vašingtonskom snajperu (usput – po saznanjima koja imamo, naš sajt je prvi upotrebio ovaj naziv za ubicu, sada odomaćen u medijima širom sveta), pokazalo je da je ispravna bila većina naših teza iz teksta objavljenog kao Tema dana 12. oktobra. Naš jedini propust nije bio u tumačenju ovih ubistava, već u broju ubica, u čemu se krilo najveće iznenađenje - istraga je pokazala da se radi o neobičnoj simbiozi dve osobe, a ne zločinima sa jednim počiniocem. To je ceo ovaj slučaj učinilo još neobičnijim i ponudilo dodatne mogućnosti za njegovo razumevanje.

Po optužnici, zločine su počinili John Allen Muhammad (rođen kao Williams) i John Lee Malvo, prvi u ranim četrdestim godinama, drugi još uvek samo sedamnestogodišnjak. Najnoviji balistički testovi povezuju ih ne samo sa skoro svim snajperskim ubistvima u Washingtonu i okolini, tokom oktobra 2002. godine, već i sa nekoliko ranijih pucnjava i bar dva ubistva u drugim američkim državama. Jedno od njih, u Baton Rougeu, Louisiana, pripisuje se upravo mlađem u paru, Malvou, i baca posebnu sliku na odnos ove dve osobe.

Upravo iz Baton Rougea, jednog od gradova sa najvećim brojem crnog stanovništva i najmanjim socijalnim perspektivama, potiče i Muhammad. Teško je reći gde ovaj slučaj zapravo započinje, ali je njegov neodvojivi deo svakako Muhammadovo služenje u Nacionalnoj Gardi 1978 – 1985, a potom i vojsci SAD, kao i prisustvo u Zalivskom ratu 1991. Izveštaji iz vojske govore o njemu kao dobrom vojniku, koji je sa odličnim uspehom prošao mnoge tečajeve, posebno se istakavši vrhunski strelac (ali sa standardnom puškom M-16, a ne sa snajperom). Iz nepoznatih razloga, međutim, nije prošao na testu za specijalne komandoske jedinice – slutimo da se poneki odgovor za događaje koji su usledili možda krije u testu ličnosti kog je morao da prođe tom prilikom, i mogućem ličnom revoltu zbog ovog privatnog neuspeha. Bio je to samo jedan od Muhammadovih krahova koji su usledili.

Dvojac neprilagođenih

Mada je bio “otpušten na časan način” 1994. godine, na svoj zahtev, čini se da Muhammad nikad više nije uspeo da se snađe u običnom životu – sve čega se dotakao, pre ili kasnije bi se urušilo samo od sebe: brak, privatan biznis, prijateljstva. Teško da bi u bližoj ili daljoj okolini našli čoveka sa takvom listom promašaja – dva braka iza sebe, od kojih se drugi okončao 1999. godine gubitkom troje njegove dece u sudskoj parnici (deca poverena majci odlukom iz 2001. godine), potom kolaps njegove male radionice za popravku automobila. Dodajte na sve ovo činjenicu da je Muhammad bio pobožan i, zajedno sa svojom ženom, aktivan u lokalnom islamskoj zajednici – odakle je morao da se povuče posle razvoda, na svoju sramotu – i dobijate obrise puta ka formiranju aktivnog agresivnog otpadnika od društva.

Joh Allen Muhammad je i inače bio iz nestabilne porodice – majka mu je umrla kad je bio veoma mali, a otac ga je skoro odmah napustio, te je odrastao uz babu i dedu: ovakva biografija koja priliči nekom bluz pevaču iz XIX veka, sigurno je dala osnove za kasnije privatnu nestabilnost, koja ga je, poput bolesti, stalno stizala.

U trenutku kad je njegov život očigledno bio na prekretnici, Mohammad je preko prijatelja upoznao Malvoa, dečka jamajčanskog porekla, koji je ilegalno boravio u SAD sa svojom majkom. Mada se govorilo o mogućoj vezi majke i Muhammeda, ostaće tajna na koji način je uspostavljeno drugarstvo između dva muškarca na ivici zakona. Negde od pre devet meseci, njih dvojca već funkcionišu kao par istinskih otpadnika – Mohammad je Malvoa predstavljao u društvu kao svog sinovca, a potom i kao sina, a Malvo se prema njemu odnosio sa upadljivim divljenjem, kog svedoci opisuju kao “divljenjem sina prema ocu”. Vršnjaci se sećaju da je mali Malvo odlično, ali uvek veoma ozbiljno i grubo, igrao popularni dvorišni pick-up basket - kao da mu život zavisi od toga. Jedan od komšija tvrdi da je uobičajeno tepanje s kojim je Mohammad govorio o Malvou bilo: “moj mali snajper”. Sad je sasvim sigurno da nije mislio na košarku.

Istraga pretpostavlja da je već u prvim danima Mohammad počeo da uči Malvoa pucanju, te da je tinejdžerov respekt stekao deleći s njim različite veštine stečene u vojsci. Bilo kako bilo, njih dvojca su 2002 godinu proveli kao vagabundi, seleći se iz grada u grad, spavajući među beskućnicima. Na taj način su prešli veći deo kontinenta, kradući po potrebi i počinivši, kako izgleda, par ubistava, od kojih je bar jedno bilo iz čiste osvete, a ne koristoljublja. Polako se stvorila ubistvena simbiotička veza između starijeg otpadnika od društva, i onog mlađeg, koji u tom istom društvu nije imao nikakvu šansu.

U patologiju ovakvih veza kod serijskih ubica koji deluju kao tim, teško je ulaziti, ali je jasno da one funkcionišu kroz snažno emotivno povezivanje pojedinaca koji se osećaju ugroženi od celog sveta. Bilo šta da je izvor ovog osećaja ugroženosti, ubistveni duo funkcioniše timski, štiteći jedan drugom  leđa. Emotivna komponenta ovog odnosa često zapanjuje javnost, ali ona je neophodan preduslov da bi se uopšte uspostavila veza između počinalaca ovakvih zločina. Tako su se i Mohammad i Malvo verovatno osećali kao najizolovaniji ljudi na svetu, koji su samo jedan drugom mogli da pruže podršku, kompenzujući ono što im je oduzeto u životu.

Gradski otpadnici, ali ne teroristi

U kom trenutku se ovaj par okrenuo ka sistematskom ubijanju nedužnih ljudi na ulicama Vašingtona, možda nikad neće biti razjašnjeno. Motivacija je prilično zakučasta stvar, kad su u pitanju serijski zločini, njom se bave čitavi timovi psihijatara i policijskih profajlera. Bez direktnih izjava samih počinilaca, nemamo nikakav uvid u ono što ih je potaklo da krenu u do sad nezabeleženu kampanju javnih serijskih egzekucija stanovnika velegrada, na njegovim ulicama, benzinskim pumpama i školskim dvorištima.

Ispostavilo se da je - najverovatnije - cela priča zasnovana na nečijom osećaju otpadništva i odbačenosti od društva, što ga prati od malih nogu. Ovaj osećaj kao da je narastao sa vremenom i pretvarao se u potrebu da se nešto uradi, koja je počela da se realizuje tek kad je uspostavljena čvrsta simbioza između starijeg i mlađeg muškarca, sa sličnim životnim pričama. Slučajevi serijskih ubistava koje izvršava par ubica, nisu nepoznati, računa se da jedan od pet ovakvih ubica ima saučesnika - nedavno je otkriven jedan doista jeziv slučaj u Adeleidu u Australiji, gde je grupa od najmanje četvoro učesnika, povezanih homoseksualnim odnosima, godinama ubijala, živeći od penzije i drugih socijalnih prinadležnosti žrtava (više na: www.crimelibrary.com).

Posebnost slučaja Vašingtonskog snajpera, ipak, nalazi se u tome što su zločini počinjeni javno, kao da se njima šalje poruka javnosti. Možda su Mohammad i Malvo, posle svega, ipak želeli nešto da poruče nekome? Možda su želeli da budu uhvaćeni, da bi na neki način ipak postali deo društva koje ih je odbacilo? Možda su mislili da čine nešto dobro za društvo, kao još jedan razočarani vojnik - Timothy McVeigh, koji je onomad digao federalnu zgradu u Oklahoma Cityju u vazduh, a čija biografija ima frapantne sličnosti sa biografijom John Allen Mohammeda?

Van ratnih okolnosti, kao što su bile sarajevske devedesetih, ili mnogo pre njih - bejrutske sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka – nikad i nigde nije zabeleženo sistematsko višednevno ubijanje građana, takoreći pred kamerama raznih televizija. Pokazalo se da su ubice bili odbačeni građani metropole, a ne teroristi ili odbegli pripadnici Legije stranaca, kao što se špekulisalo u jednom trenutku – na kraju ove priče, ipak se radi o arhetipski gubitnicima u potrazi za unutrašnjim balansom, koji jednostavno moraju da sruše svet da bi njima bilo bolje.

Tarot karta sa oznakom Smrti i poruka “Ja sam Bog”, ostavljeni na mestu sa kog je počinjeno ubistvo – bili su vapaj definitivno izgubljenih.

Autor Ana Denić