EXIT, are you ready for the future?

Recenicu koja po svemu sudeci sazima EXIT 02, izgovorio je Kebra (Obojeni Program): “EXIT je isto sto i Zoran Djindjic - bolje nemamo”. U nju bezmalo da staje i sve sto valja i sve sto ne valja kada je u pitanju festival oko koga se u prvoj polovini jula prakticno vrti javni zivot ove zemlje – visoku politiku iskljucujemo. Medju stvarima koje su cesto naglasavane kao kvalitet EXIT-a 02 su njegova uloga u zblizavanju mladih sa bivsih jugoslovenskih prostora, impresivna popularnost dogadjaja, nezabelezena poseta (blizu 250.000),  kao i primerna tehnicka realizacija. Na udaru kritike medjutim nasli su se program, “proleterizacija” festivala i kontradiktorni okviri propagandne kampanje.

Ako je proslogodisnji EXIT ostao upamcen po ogromnoj podrsci koju je festival zadobio na svim nivoima – od vlasti do kulturne javnosti - ove godine situacija je bila disonantna. O tome govori i nacin na koji su EXIT 02 ispratili mediji. Tamo gde je organizator imao kontrolu (EXIT News, Danas), ili pak mentalni sklop novinara nije bio ovladao razumskim rasudjivanjem (Vecernje Novosti), pisali su se somnabulni hvalospevi u kojima se preterivalo preko granica dobrog ukusa. Na drugoj strani, medju kritickom stampom (NIN, Vreme) pojavile su se ozbiljnije analize koje nisu propustile da pomenu tanak program, tretman domacih izvodjaca pa cak i da ispolje odredjene sumnje u finansijsku “regularnost” dogadjaja. EXIT 02 je cak uspeo da izazove i interes senzacionalisticke stampe, gde se bulaznilo o drogi, prostituciji i "razgolicenim guzicama i obrijanim venerinim bregovima".

Jedini pravi

Status “nezvanicne” EXIT televizije ove godine poneo je TV Pink, na kojoj se cak emitovala i Hronika EXIT-a. Dirljivo ili ne, tek Pinku je EXIT dosao kao narucen u sklopu evidentne kampanje pranja sopstvene biografije pred drugacija pravila igre koja donosi novi Zakon o radiodifuziji. Bice da je na liniji potencijalno prirodnijih partnera B92 – EXIT ponesto zaskripalo kada je “devedesetdvojka” sa par cistih pogodaka (Stereo MCs, Manu Chao) pokazala da je ozbiljniji igrac na koncertnom trzistu od “egzitovaca”. TV Pink se za ovaj poklon dostojno oduzio, prateci EXIT pompom slicnom onoj kojom je ispracen Cecin koncert na Marakani – uz mestimicnu pomoc helikoptera i istovetnog tima lucidnih voditeljki koje su napamet ponavljale recenice iz zvanicnih saopstenja za stampu. Nisu nedostajali ni biseri tipa “A recite nam molim vas o cemu se radi u vasoj predstavi?”.

Ako za Pink znamo da ne ume drugacije, postavlja se daleko bitnije pitanje: da li EXIT ume drugacije? Jer, neki posmatraci bili su skloni zakljucku da u Pinku ne prestaje jedina slicnost izmedju EXIT-a i dogadjaja  na Marakani. Pitanje koje je ostalo da lebdi u vazduhu je da li se EXIT odlucio za prakticno istovetnu kampanju onoj koju je za pomenuti koncert uprilicila udovica Raznatovic? Izmedju slogana “Jedina prava” i insistiranja na tome da kada je u pitanju EXIT nema izbora (“Mi smo na EXIT-u, a gde si ti?”), razlika ne postoji. Posledica ove predozirane kampanje je bila to sto je EXIT povukao znatnu kolicinu Pink publike kojoj je ovogodisnji festival bio prvi kontakt sa ovom vrstom muzike i kulture (vidi uokvireni tekst). Da li se to obestinjuje kontraverzna teorija po kojoj je TV Pink zapravo nosilac prozapadne, liberalne i demokratske kulturne promene?

DJ biznis

Najvise kritika organizatori su pobreli povodom ovogodisnje koncepcije EXIT-a kao primarno DJ festivala. Za to su visestruko sami krivi, jer su nakon proslogodisnjeg dogadjaja, na kome je prisustvo disk-dzokeja takodje bilo upadljivo,  kao svoj primarni zadatak javno naveli zaokret festivala ka angazovanju veceg broja pravih, koncertnih atrakcija. U medjuvremenu, ocekivanja publike su dodatno podgrejana jer su u javnost - namerno ili ne - curili detalji pregovora sa imenima kao sto su Lenny Kravitz, Jamiroquai, Bjork, Air ili Moby. Kada se na kraju ispostavilo da zvezde ovogodisnjeg festivala (Transglobal Underground, reprizni Asian Dub Foundation, pompezno najavljeni drugoligasi tipa Smoke City) nisu bitno atraktivnija od proslogodisnjeg krema (Kosheen, Finlay Quaye), sem sto ih ima malo vise, razocaranje nije izostalo. Narocito ako se podsetimo da su samo u prethodnih nekoliko nedelja u Jugoslavili nastupili Manu Chao, David Byrne i Femi Kuti, sve od reda imena koja bi rado videli i na ovogodisnjem EXIT-u, umesto - recimo - Blue States, Sista ili Manchild. Ponavljajuci mantru da je program super a da mi samo sto to nismo otkrili, organizator je samo dodatno iritirao one koji su se secali proslogodisnjih gromoglasnih obecanja.

Dim na Tvrdjavi

Medju stvarima koje su primecene ako se uporedi ovogodisnji sa proslogodisnjim dogadjajem, nalazi se i svojevrsna “proleterizacija” EXIT-a. Ako su 2001. godine mnogi bili impresionirani pristupacnim i odlicno organizovanim ugostiteljskim segmentom EXIT-a, ove godine je nacinjen neocekivan zaokret ka vasarskom konceptu. Tako je  EXIT 02 lebdeo u dimu rostilja i kuvanih kukuruza novosadskih malih privrednika angazovanih na Tvrdjavi. Uz razumevanje da dogadjaji ovog tipa moraju da ostave pozitivnog traga i na lokalnu mikro-ekonomiju, ne mozemo nikako da prihvatimo da je ono sto smo videli upravo taj “evropski” korak i buducnost (“Serbia, are you ready for the the future”)  koja nam toliko nedostaje. Sa druge strane, glasne primedbe posetilaca koje su se odnosile na prestrogu kontrolu ulaza, upadljivo prisustvo policije, detaljno pretresanje na ulazu i oduzimanje narkotika, nemaju mesta. Mozemo samo da zamislimo nasta bi licio festival kroz koji je prodefilovalo 250,000 posetilaca, kada bi na njegovom ulazu vladala anarhija.

Kuda?

Brenda Russel - zvanicno 7.put u Jugoslaviji (ExitNews)

Sa transparentno ispoljenim greskama, ovogodisnji EXIT lako bi se mogao pokazati presudnim po buducnost projekta. Nema sumnje da su mase animirane i da su veliki brojevi pokreniti, te da to nece biti tesko ponoviti - pa cak i poboljsati - sledece godine. Pitanje svih pitanja je sta raditi sa ovako pompezno zamisljenim dogadjajem u zemlji u kojoj je snaga ekonomije nedovoljna da podrzi njegove realne trzisne osnove a ni donatori ni sponzori ne pokazuju zeljeno interesovanje. Devetodnevna koncepcija, zamisljena da bi se nadmasio budimpestanski Pepsi Sziget u trci za naslov “najveceg festivala jugoistocne Evrope”, cini se mogucom samo ako se sledece godine ponudi ozbiljni festivalski program.

Jer, kada se slegne prasina koji su umesni PR madjionicari EXIT-a podigli, ostaju utisci da je sam festival bio veci od onoga sto smo tamo culi i videli. Zaista je bilo malo nastupa koji ce se pamtiti, a posebno su nedostajala zvucnija imena, ona koje publika trazi.  Verujemo da niko ne bi imao nista protiv Oasis ili Pulp, grupa koje su obelezile ili ce tek obeleziti budimpestanski festival, nesumnjivi uzor za EXIT. Ako se desi da jos koju godinu moramo da cekamo na sustinski programski pomak koji ce korespondirati sa agresivnom kampanjom “festivala buducnosti”, EXIT ce metastazirati u “Zajecarsku gitarijadu” za rejv generaciju. Dok se iza spektakularno dizajnirane marketinske fasade EXIT-a, kroz prasinu i dim pljeskavica budu promaljali deja vu disk-dzokeji i imena nedostojna ovolikog poverenja publike, bicemo samo u prilici da slegnemo ramenima i jos jednom ponovimo Kebrin zakljucak - bolje nemamo.