Kviz kao model kolektivne svesti

Nema sumnje da je kviz »najtelevizičniji« od svih TV žanrova. Sa tim se slažu i producenti i teoretičari medija i, naravno, publika koja već godinama unazad pomera rekorde gledanosti pojedinačnih emisija dajući svoj »pristanak« upravo kvizovima kakav je »Želite li da postanete milioner?« ili nekoj od »reality show« kviz varijacija poput »Survivor«, »The Mole«, »Big Brother«, poslednjih godina veoma popularnih u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi.

Istovremeno, na kviz kao TV žanr danas možemo gledati kao na jedno od najjačih oruđa globalne, ujedinjene i licencirane korporativne zabave – pre nekoliko meseci, pred sam početak američko-britanskog napada na Irak na jednoj od domaćih TV stanica prikazan je odlomak iz iračkog »Milionera«. S obzirom na zahteve kompanije koja poseduje licencu za ovaj kviz nije nas iznenadila identična scenografija, muzička pozadina i način snimanja – ono što, na neki način, jeste bilo je to što »običan irački narod«, i ne toliko različit od nas, Evropljana, na veoma sličan način učestvuje u kvizu, reaguje na opaske voditelja i strepi za sudbinu svog takmičara-prijatelja/rođaka.

Ipak, tradicija televizijskih kvizova je na našim prostorima znatno duža od trajanja pomenutog, verovatno danas najgledanijeg svetskog TV šoua uopšte. Već su u drugoj polovini šezdesetih godina čuveni Mića Orlović i ekipa na TV Beograd udarali temelje ovdašnje kviz kulture, da bi njeno zrelo doba nastupilo osamdesetih godina. Standarde je nametnula i održavala zagrebačka “Kviskoteka”, omiljeni TV večernji obrok za celu porodicu – kroz kombinaciju ozbiljnosti, znanja, enigmatskih veština i ukusno upakovane zabave publici je nuđena prava mera sigurnosti i poverenja u ono što je tada bilo njeno okruženje. Ideali srednje klase, društvene vrednosti tadašnje pseudo-liberalne SFRJ savršeno su se prepoznavale u imidžu voditelja, šarmantno-neduhovitog Olivera Mlakara, ali i scenografije kviza, koncepcije različitih igara (sećate se Igre detekcije Ili Asocijacija) i nivoa potrebnog znanja i brzine tokom takmičenja. Popularni “kvisko”, ovekovečen u stihovima (npr. "Mi volimo Kviska više i od diska”) i maketama od najrazličitijih materijala (čak i od betona) koje su za svaku emisiju slali ljubitelji sa svih strana negdašnje domovine, i danas je jedno od mističnih mesta jugo-pop-treš-nostalgije. Povrh svega, jedan od osnovnih razloga popularnosti “Kviskoteke” bila je pomalo naivna, danas možda i ne baš sasvim razumljiva vera u superiornost intelekta, naravno u sprezi sa brzim refleksima pravih (uglavnom) muškaraca. U skladu sa tim i nagrade za pobednike ovog kviza bile su  “ukusne” i daleko od materijalnih vrednosti.

O tome šta je njemu značila pobeda u “Kviskoteci” i o odnosu nagrada i znanja govori Predrag Marković, pobednik  poslednje velike serije ovog kviza i jedan od najubedljivijih pobednika ikada, danas ugledni istoričar:

“Za nagradu sam dobio školu jezika u Vašingtonu. Pored toga, značilo mi je i što sam se afirmisao u 24.godini, dakle iživeo sam neke komplekse na vreme. Jedan od kvizova po mom ukusu je “University Challenge” u kome se takmiče britanski koledži i koji traje vec četrdeset godina, a nagrade su majice i kristalni pehar. On je dokaz koliko materijalna nagrada ne mora da bude presudna. Kod nas ga pomalo oponaša srednjoškolski kviz “Znam da znam”. Sa druge strane smatram da su veoma loši kvizovi koji lutrijski dele ogroman novac, za besmislena pitanja. Na primer, u britanskom “Milioneru” je potencijalna nagrada od milion funti veća od Nobelove.”

Da je moguće govoriti o “istorizaciji kviz kulture” pre svega kroz priču o novcu potvrđuju i sledeći podaci: prvi televizijski kviz bio je “Pitanje za 64000 dolara” (“The 64000 $ Question”) koji je pedesetih godina postizao rekorde gledanosti u SAD (u jednom terminu ga je pratilo čitavih 50 miliona gledalaca). Njegov radijski prethodnik i model po kome je TV verzija nastala, popularan nešto ranije, u osnovi je bio veoma sličan kviz -  suštinska razlika između ova dva kviza bila je u tome što je nagrada u televizijskoj verziji bila uvećana tačno hiljadu (!) puta. Slična stvar desila se sa pojavom kviza “Želite li da postenete milioner?” 1998 godine koji je u mnogome ličio na srednje-uspešan kviz “Raise The Roof” sa početka devedesetih. Ključna novost koju je doneo “Milioner” bila je još jedna nula na potencijalnoj premiji do koje se dolazi posle samo 15 tačnih odgovora na isto toliko pitanja. Naravno bila je to (i ostala) najveća novčana premija u jednom kvizu ikada.

Postalo je jasno da gledanost donosi novac, a ne znanje, štaviše, kako to kaže producent NBC kuće u poznatom filmu “Quiz Show” Roberta Redforda, “publika želi da gleda pare, a ne pametnjakoviće”. “Milioner” se danas prikazuje u stotinak zemalja, instrukcije kompanije “Selador” (Celador) koja je njegov “vlasnik” su veoma precizne, a efekat krajnje jednostavan, čak jeftin. Kviz funkcioniše na principu podizanja napetosti, takmičar ima na raspolaganju neograničeno vreme i što ga više troši pažnja publike posatje intenzivnija, istovremeno, kamera prati reakcije na licu njegovog pratioca među gledaocima u studiju što je obavezan detalj i jedan od ključnih trikova za postizanje tzv. filmskog saspensa.
Pored toga, jedan od stubova ekskluzivnosti kviza kviza “Želite li da postenete milioner?” je voditelj, o čijoj podobnosti takođe poslednju reč daje “Selador”. U originalnoj verziji to je legendarni Kris Tarant, čovek koji je kao voditelj jutarnjeg šou programa na Capitol FM radiju, u britanskim domaćinstvima svakodnevno prisutan gotovo 30 godina. U američkoj je to Režis Filbin, TV voditelj čija je popularnost potvrđena u desetak uspešnih talk-show sezona, dok su u spekulacijama za mogućeg domaćeg voditelja pominjana i glumačka imena poput Dragana Nikolića ili Aljoše Vučkovića. Za one koji se zadržavaju na detaljima, može biti zanimljiva analiza lika (imidža, retorike i gestova kojima se služi) Ivana Zeljkovića, domaćina u domaćoj verziji ovog kviza kao modernog TV voditelja kakvim ga zamišlja BK televizija, u poređenju sa voditeljima italijanske ili hrvatske verzije. (Između ostalog, ova medijska kuća insistira na podatku da je prikazivanje “Milionera” u Srbiji počelo na Đurđevdan. Šta to može da znači, nismo baš sigurni).Konačno, ono što definitivno predstavlja novost za domaće kvizofile je to da su takmičari u “Milioneru” obični, reklo bi se, ljudi prosečnog znanja što posebno doprinosi lakoj identifikaciji najšireg sloja publike. Na taj način, ovaj kviz uspostavlja specifičan žanrovski model “borbe” ni-po-čemu-posebnog pojedinca i moćne (ali i darežljive) televizije, koju personifikuje upravo lik voditelja.

Ista britanska producentska kuća vlasnik je i drugog aktuelnog “kviza u studiju” – “Sam protiv svih” (originalni naslov “The People Versus”, na 16. mestu na večnoj listi napopularnijih kvizova u Velikoj Britaniji), kod nas ne toliko uspešno izvedenog i koncepcisjki znatno složenijeg. Sa ova dva (uz nepristojno lošu kopiju “Milionera” na TV Košava) i prilično izvikanu, pomalo mračnu i komplikovanu verziju Univerzal/Sonijevog “Ruskog ruleta” na TV Pink zatvara se priča o večernjim, manje više klasičnim “studijskim” kvizovima kod nas.

Nasuprot njima, kraj devedesetih je na ove prostore doneo čitav niz “telefonskih” kvizova: od prilično ozbiljne “Zlatne žice” na BK, i “Love za slova”, kviza prilagođenog sopstvenom nivou erudicije, na TV Pink, preko “Upitnika” na TV Novi Sad, do tematskih i ne baš spektakularnih “Muzičke mašine” i “Stative” na 3. kanalu. Osnovna karakteristika ovih kvizova je da od vas ne traži ništa posebno, osim da otvorite svoj telefonski račun (u čiji iznos više nikada nećete biti sigurni...) Idealni za one sa ne baš previše samopouzdanja i one ubeđene da nešto znaju, a nemaju gde to svoje znanje da iskoriste. Bez mnogo rizika i slave možete da dodjete do par hiljada dinara, kolekcije sapuna, besplatnog tretmana kod oftamologa, pa čak i do kućnog prečišćivača za vodu. I tako, što je vrlo važno, svakog radnog dana u isto vreme.

“Reality show” TV pokušaji su, kako znamo na ovim protorima ostali samo neslavni pokušaji. Verovatno je to i jedan od razloga, uz naravno visoke produkcijske troškove, što niti jedna od domaćih TV stanica nije pokušala sa proizvodnjom nečega što bi se moglo nazvati kvizom u tom žanru. Ipak, kada su u pitanju ovakve, “granične” kviz-forme domaća produkcija, doduše pod stranim licencama, je najdalje otišla u emisijama “Hoćeš-nećeš” i “Leteći start”. Koliko god nam se sadržaj prve serije (čiji je voditelj svojevremeno bio i prvi glas domaće treš-naive – Inspektor Blaža) ponekad činio bizarnim, zadaci za učesnike čak i ponižavajućim (bar kada se ima u vidu visina novčane nagrade), toliko nas druga, nudeći nam svojevrstan dokumentaristički uvid u beogradsku prepodnevnu svakodnevicu, na direktan način, mada možda ne toliko svesno i sa namerom, vraća u realnost. Jednostavna dilema pred koju voditelji kviza stavljaju  potencijalne takmičare je da li otići na višednevni plaćeni odmor u inostranstvu, u roku od dva sata, ili ostati veran svom poslu i obavezama, naravno, ukoliko ih uopšte imate. Dilema, koja bi nekada davno bila moralnog tipa, zapravo nam dokazuje koliko još ima besposlenih (uglavnom mladih) ljudi oko nas i koliko je onih koji su spremni da ‘iz prve’ poveruju TV ekipi. Nasuprot tome, čini se da je tek u sedmoj ili osmoj emisiji probijen stereotip “studenta/kinje na raspustu” kada je nagradu osvojio izvesni 50-godišnji gospodin, nekadašnji fudbalski sudija, građanin Sarajeva, mornar, i kafanski pevač a danas trgovac krpama, koji je čitavu napetost i atraktivnost kviza doveo u pitanje ostajući savršeno smiren i pakujući se za manje od 4 minuta.

Kviz će ostati večno popularan zato što “obećava instant spasenje” svojevremeno je rekao Čak Beris, glavni lik filma “Ispovesti opasnog uma” i kontraverzni autor nekoliko bitnih i inovativnih kviz-emisija sedamdesetih godina prošlog veka poput Gong Show i Dating Game (naša verzija se zvala “Ko će koga” - muški deo publike se verovatno seća popularne voditeljke Sanje). Po nekim drugim autoritetima kviz je “test znanja kao oblik zabave” ili situacija u kojoj se “znanje dovodi u vezu sa materijalnim bogatstvom, a koja svoju popularnost zasniva na ciničnoj eksploataciji pohlepe tipične za srednju klasu”. Bez obzira za koju od definicija se opredelimo, jasno je da je kviz TV žanr na kom se danas zasniva dobar deo TV programa i koji sasvim verno oslikava određene aspekte društva. U Srbiji, kao i u svim zemljama koje žive u kolektivnom pesimizmu kviz funkcioniše kao ventil trenutnog optimizma, šanse za dobitak na nekoliko nivoa, od kojih jedino onaj materijalni ima nekakav ‘opipljiv’ značaj. Sa druge strane, generalno gledano, manjak znanja je korak ka prosečnosti i, kako vidimo, ka širem auditorijumu. Predrag Marković o tome kaže:

“Treba biti blagonaklon prema današnjim tvorcima kvizova. U vreme “Kviskoteke” funkcionisala su dva TV programa u zemlji od 25 miliona stanovnika, sada ima 250 programa u skraćenoj Srbijici..U skladu sa tim smanjili su se i budžeti, a možda i kvalitet. Osim toga, u to vreme je televizija bila pod mnogo većom kontrolom, što je imalo naravno, neke negativne posledice, ali i neke pozitivne. Pozitivne posledice su bile briga o tzv ‘kulturnom nivou’. To je dovodilo do izvesne uštogljenosti, ali i do strožijih obrazovnih standarda.”

U svakom slučaju, na pitanje sadašnjosti i budućnosti odgovor je siguran – kviz će opstati. Baš kao i svi mutant-žanrovi domaćeg TV programa, ali i sve eksplicitniji oblici pojavljivanja novca kao dokaz našeg uklapanja u globalni sistem vrednosti. A i nostalgija je tu negde..

*deo naslova pozajmljen iz TV reklame za kviz “Umesto Halo, recite SOS kanal”.