Ismevanje dobrote

„S-a-m-o-ć-a. To nije kad osećaš da pored tebe nema nikoga, to je kad u tvom životu prosto nema tebe“, napisao je Vladan Matijević u svojoj najnovijoj, upravo objavljenoj knjizi „Časovi radosti“ („Narodna knjiga“). U podnaslovu stoji odrednica - „Kratki viteški roman“, a autor - dobitnik „Andrićeve“, „Ninove“ i drugih nagrada - napominje da to jeste tako, ali na način primeren 21. veku.

Govoreći o svom novom romanu, Matijević za „Blic“ kaže: „Glavna junakinja Maca Aksentijević se ne bori da bi ostvarila pravdu ili zaštitila slabe, poput junaka u viteškim romanima iz 17. i 18. veka, već da bi udovoljila samoj sebi.“

Kada govori o dobroti, posebno svojoj, drugi joj se smeju?

- Ona jeste dobar čovek, tako sam je zamislio i napisao. A danas se dobrota ismeva. Takvi ljudi često bivaju etiketirani kao slabići, šonje, čak glupaci. Ako biste, na primer, anketirali ljude na pitanje kakav bi želeo da budeš, teško da bi mnogo njih odgovorilo - dobar čovek. To je slika onoga u čemu živimo. Po mojim shvatanjima u književnosti, na ovaj ili onaj način, mora biti stvarnosti da bi ona (književnost) imala smisla i težinu.

Junakinja, iako živi burnim erotskim životom, ima problema i sa emocijama i sa ljubavlju?

- Kod nje ljubavi i nema. Emocija se tu i tamo pojavljuje kod njenih partnera, mada i to u nekom površnom vidu, svodeći se na erotske želje. Teško je u ovom vremenu živeti i voleti, a život bez ljubavi nema nikakvog smisla. Paradoks u kome se krčkamo i zbog koga se stvari raspadaju. U romanu se u stvari prikazuje nedostatak ljubavi, nedostatak brige za okolinu, nedostatak empatija, prikazuje se sebičnost... Sve je to danas toliko dominantno, a ona je tipična junakinja svog vremena.

Dobar deo romana su opisi erotskih scena?

- Isprva sam zamislio sam da bude kratak, da vizuelno izgleda kao pesme i da 6bude sa puno erotskih scena, odnosno doživljaja junakinje koji su potaknuti samo željom za zadovoljavanjem sebe.

Predstavljate se kao stidljiva osoba...

- Ja i jesam stidljiva osoba.

Niste se libili opisa jakih erotskih scena...

- Dobro, ja sam stidljiv čovek koji voli erotiku (smeh) i trudim se da je što bolje upoznajem. I izučavam.

Na pozamašnom spisku ljubavnika glavne junakinje nalazi se ime i Aleksandra Jerkova (poznatog književnog kritičara i teoretičara, prim. a.), koji u romanu ima i nadimak Flojd, što asocira na poznati film?

- Junak se zove Aca Jerkov, znate ono „svaka sličnost sa stvarnim licima...“. Nadimak Flojd jeste asocijacija na istoimeni lik iz filma zbog izvesnih Acinih vozačkih dogodovština, a biti na Macinom spisku nije mala stvar (smeh).

Prati vas glas da ste (crno)humoran pisac, a vi se predstavljate kao ozbiljan?

- Ne predstavljam se, nego jesam ozbiljan. Uvek mi je bilo čudno da ljudi koji vole moju prozu govore o njenoj duhovitosti i to najviše hvale. Čudilo me jer nikada nisam uspevao da vidim šta je to duhovito u mojoj prozi. Uviđao sam samo sumorne, ozbiljne momente. Kada sam ovu knjigu počinjao, poželeo sam da je napišem duhovito i s moje tačke. Međutim, kako vreme prolazi, sve više uviđam njene gorke i tamne strane, tako da ću je verovatno za 10 godina doživljavati kao mračnu, ne naročito duhovitu.

Otkud opredeljenje da knjigu završite samoćom?

- U tome je tragika, u stvari. Maca Aksentijević se non-stop trudi da zadovolji samu sebe i ima toliko muškaraca, što se vidi u njenom dnevniku koji vodi. Jasno je da je njen život ispunjen uživanjima i provodom. Međutim, samoća je ono s čime se ona, zapravo, non-stop bori. Ona tako živi upravo da bi izbegla samoću i ćutanje, a dolazi se do porazne konstatacije da ona u tome ne uspeva.