O nacionalizumu, zmijama i gušterima

U poslednje vreme, gotovo da nema dana, ili barem sedmice, da me neki zabrinuti predstavnik sedme sile ne presretne pitanjem o Kosovu i potezima našeg pregovaračkog tima. Povodi su različiti, ali se najčešće sve svodi na dilemu: „Da li smo preterali?” „Da nismo, možda, previše kruti?” „Sme li se tako sa Ahtisarijem?” „Hoće li nam se to osvetiti?” I, što je posebno zanimljivo, takva pitanja ne postavljaju strani dopisnici, niti samo domaći promotori evroatlantskih integracija, već i novinari tabloidnih – po definiciji – senzacionalističkih i prema vrućoj retorici naklonjenih medija. Tako smo došli u neobičnu i pervertovanu situaciju da srpski tabloidi, inače neozbiljni i vrlo „žuti”, opominju na oprez i zbog avanturizma prozivaju srpski pregovarački tim prepun odmerenih i sedih profesorskih glava, zaključno sa Švajcarcem Tomasom Flajnerom. Svuda u svetu je, razume se, upravo obrnuto – uglavnom vlast mora da poziva na oprez i smiruje razbuktale strasti koje podstiču senzacionalistički mediji.

No, na stranu sad pitanje kako je došlo do ovog jedinstvenog obrta u stepenu radikalnosti između vlade i žute štampe. Hajde da pretpostavimo da je briga iskrena i razmislimo na šta nam ona ukazuje. Pre svega, čini se da projekt „denacifikacije” Srbije uopšte nije bio toliko neuspešan kao što se to misli u nekim krugovima. Doduše, najmanje je to zasluga profesionalnih denacifikatora, ali u postpetooktobarskoj Srbiji nacionalizam, nacionalne vrednosti i nacionalna osećanja nisu na prevelikoj ceni. A ekstremizam i šovinizam su prisutni samo u marginalnim naznakama jedva dovoljnim za popunjavanje projekata i izveštaja tragača za ovim nemilim pojavama. (Visok rejting Srpske radikalne stranke, koji se obično navodi kao potkrepljenje teze o „srpskom nacizmu koji samo što se nije dočepao vlasti”, može se objasniti spletom kompleksnih političkih i socioekonomskih okolnosti, među kojima nacionalizam i nacionalna frustracija predstavljaju samo jedan od faktora.)

Ne treba, razume se, potceniti konfliktni potencijal i mogućnost iznenadne radikalizacije u zemlji sa tolikim problemima i traumatičnim iskustvima iz nedavne, još ne sasvim prošle, prošlosti. Ali, u principu, barem do poslednjih meseci, sve dok se Ahtisari, Roan, Doris Pak i slični međunarodni „posrednici” i provokatori nisu počeli gotovo utrkivati u agresivnim izjavama na račun Srbije i Srba, nacionalizma, etničke distance i međuetničkog konflikta ovde je bilo srazmerno malo. A u svakom slučaju, daleko manje nego bilo gde na prostoru bivše Jugoslavije. Uostalom, da li možemo, na primer, zamisliti Dnevni avaz, ili bilo koji sarajevski, zagrebački ili podgorički tabloid kako kritikuje svoju vladu zbog „suviše krutog” zastupanja nacionalnih interesa i preporučuje „elastičniji stav” prema Srbima i međunarodnoj zajednici po tom pitanju? I da li iko može pomisliti da bi, na primer, hapšenje Ratka Mladića ili Nebojše Pavkovića izazvalo makar približno onu i onakvu buru protesta po Srbiji kakva se dogodila u Hrvatskoj povodom Ante Gotovine?

Možda je dobro što je tako. Možda je to naša komparativna prednost u odnosu na etnonacionalizmom opterećene susede. Ali, ne vidim da nas iko zbog toga hvali, da se izlazi u susret našim nacionalnim interesima i da nam se, recimo, zbog toga brže otvaraju evropska vrata. Naprotiv. Upravo Srbiji i Srbima se u retkim trenucima kada pokušaju da liče na normalan narod i da se ponašaju kao (gotovo) ozbiljna država koja ima i neke legitimne nacionalne interese na Kosovu, u Bosni ili Crnoj Gori prebacuje da su „krivi kao narod”, da su „opterećeni prošlošću”, da su „nekooperativni” i da „zveckaju oružjem”. I što je najinteresantnije, te kritike imaju određenog efekta na deo ovdašnje medijske i političke elite.

Verovatno je tu, bar jednim delom, u pitanju neki materijalni interes. Ali ne verujem da se samo tim razlogom može objasniti stav relativno velikog broja domaćih medijskih i političkih poslenika, pa čak i običnih građana, sklonih da se doslovno u svakoj situaciji apriori slože sa svakom po Srbe nepovoljnom interpretacijom svake moguće stvari. Mislim da je tu posredi i neka vrsta stečenog uslovnog refleksa, odnosno uz dosta muke i ponavljanja naučene istorijske lekcije o tome da se, nezavisno od istine, prava i težine argumentacije, „šut s rogatim” ne vredi kačiti. Drugim rečima, dobar deo srpske javnosti je najpre, počekom devedesetih, tako temeljno izbombardovan površnom nacionalističkom propagandom, a potom opet nahvatao i previše straha od sankcija, siromaštva i bombi, tako da više nije ni sposoban ni raspoložen da razmišlja ni o legitimnim ni o nelegitimnim nacionalnim interesima. Koga su zmije ujedale i guštera se plaši. A pošto je ipak univerzalno prisutna i razumljiva psihološka potreba da se na nekoga ljutimo i da nam neko bude kriv za evidentnu nepravdu i poniženja koja trpimo i koja ćemo verovatno još trpeti – najbezbednije je i najbezbolnije ljutiti se na svoju vladu i svoj pregovarački tim. Koštunica, Tadić, Samardžić, Koen i Flajner nas barem sigurno neće bombardovati.

*glavni urednik časopisa Nova srpska politička misao