Grobarske putovnice

Sve je valjda krenulo od toga, od opsesije tim drangulijama: granice, pasoši, kontrole, “punktovi”, silno važna Ovlašćena Lica u uniformama sve čudnijih dezena. Uporedivši geografiju mog odrastanja sa ovom sadašnjom, baš tu razliku isprve zapažam: tamo gde su nekada bile puste i beznačajne, anonimne ledine kroz koje prolaziš bez prave svesti o njima, misleći samo o dalekom Cilju, najčešće u vidu morske pučine, sada se kočopere barake ili kontejneri iz kojih izviruju Službena Lica, tražeći ti ausvajs bez kojeg se ne može dalje, tamo preko, na drugu stranu ledine.

Iz zidova tih baraka kao da izrastaju nekakve šarene krpe i vijore se na vetru, a tamo, na drugoj obali ledine, vijore se neke druge krpe, podjednako šarene i pođednako odbojne. Eto, tu nam je divotu pouzdano donelo ovih petnaestak burnih godina: svaka strana Ledine sada ima neke svoje papire, dokumenta, ausvajse i mrke pogranične službenike.

Onaj što ga od silne miline zovu Grobar - a što nema veze s tim što navija za Partizan - uključio se ovih dana u ekscentrični performans grupe radikalskih autora glede lika i dela Ivane D. M, ministarke ovdašnje, tvrdnjom kako je ova zdravo nepodobna za funkciju i zarad toga što “ima (i) hrvatski pasoš“. Pa će onda, k’o biva, kao od šale moći da, samo ako li joj se prohte, odnese silne državne tajne na Drugu Stranu Ledine. A da nema taj famozni pasoš opervažen šahovskim poljima, onda to valjda ne bi mogla da učini, ili šta?

Zanimljivo je to ovde s tim “hrvatskim pasošem” iliti putovnicom, kako god okreneš. Pratio sam tu stvar od početka: ona nam može reći tako beznadežno mnogo o “nama”, naročito o onima među nama koji misle da su nekako više i bolje Mi nego što smo to mi ostali, mi sa malim “m”. Prvo je bila sprdnja: čuj, “oni” da imaju državu! Onda je pala tuča: e, vala, nećete kako vi hoćete! Kad je i to propalo, krenulo se u potiho jajarenje, zamaskirano gnevnom retorikom. Ispostavilo se, naime, ne samo da “oni” imaju državu, nego i da ta država izdaje putne isprave koje su znatno upotrebljivije za slobodno putovanje po svetu nego što su ove koje se izdaju ovde.

I šta ćemo sad? Ne samo da je svako odavde ko je mogao da dokaže ili barem nategne bilo kakvo “hrvatsko poreklo” brže-bolje posegao za njim i dokopao se mitske Putovnice kao nekakve šifre koja otvara evropska Zlatna Vrata, nego su za njima sledili i mnogi među onim Turbosrbljem koji su onomad bili najglasnije i najgromopucatelnije protiv “njihove države na našim vekovnim teritorijama”. Eto, beše što beše, tepasmo se i bismo se, ali kad se došlo do pitanja upotrebljivog pasoša, lako se naši prangijaši opsetiše da su ipak “odanle”.

Ivana D. M. ovde je samo simbolička žrtva jednog beslovesno-kanibalskog “pogleda na svet”. NJoj se u to ime imaju zameriti stvari ili urođene, ili posve ordinarne, ili one na koje uticati ne može, ili one kojih naprosto i nema nigde osim u mašti Optuživača: em je Hrvatica, em ima - ili, pak, nema - ovakvu i onakvu familiju, em poseduje pogrešni The Pasoš, “ustaški” kanda. Ali tu, baš na tom mestu, svom silinom provaljuje to potisnuto nesvesno jednog totalitarnog govora, nešto kao kad Tuđman onomad reče da su njegovi protivnici “deca vojnih lica ili iz mešanih brakova”, dakle baš kao njegova sopstvena deca i unučad: kada bismo malo pročeprkali po slamaricama zemlje Srbije, Vojvodine naročito, kanda bi se u njima našlo više Putovnica u vlasništvu Grobarovih sledbenika i simpatizera nego svih ostalih zajedno. Ali eto, jedno je kada Putovnice imaju oni, a drugo je kada ih ima neko drugi.

Naviklo je to, uostalom, da prostački maše tuđim papirima; setiti se treba kako se samo to onomad razmavalo pokazujući sve što je našlo u zemunskom domu familije Barbalić koju je prethodno isteralo iz tog istog doma. Zamahnulo se tada u kameru čak i nekakvom članskom kartom “malog ustaše” Darija, kartom NK Dinamo, naime. Naviklo se to da ležerno operiše po tuđim džepovima i ormarima i iz njih izvlači na sunce što misli da mu odgovara, a sve to zato što se niko od nas nije na vreme odvažio da otvori njihove ormare, valjda sve strahujući od silnih skeleta koji bi mogli da se odande stropoštaju pravo na nas, kao eksponati kakve postmoderne ćele-kule.