Pouke jevrejske istorije

Kada loše ide, a loše ide često, Srbi vole da se porede s Jevrejima. Reč je naravno o doživljaju sopstvenog naroda kao večne žrtve. Ako je već tako, možda bi neke pouke duge i bogate jevrejske istorije danas dobro došle. Priča koja sledi stara je skoro dve hiljade godina, ali je i danas aktuelna, kao metafora i kao večno ponavljanje istog.

Jerusalim i Solomonov hram su utkani u jevrejsko biće i mitologiju bar koliko i kosovski mit i svetinje u srpsko. Judaizam bez Jerusalima je izgledao nezamisliv, pa je pad Jerusalima ključni događaj jevrejske istorije. Današnja zbivanja na Bliskom istoku su delom refleks i posledica onoga što se na istom prostoru dogodilo u antičkom vremenu.

Jevreji imaju privilegiju da se njihovim mitovima danas niko ne ruga i ne smatra ih romantičnim koještarijama.

Jevrejski ratovi su trajali od 66. do 135. godine nove ere. Za Jevreje je to centralno mesto antičke istorije i simbol borbe protiv novog svetskog poretka koji je tada oličavao Rim. S druge strane, Rimljani su slične ratove vodili da im se broj ne zna, pa su jevrejski ratovi samo epizoda istorije staroga Rima. Jevreji su ove ratove izgubili i po njihovom okončanju su nestali iz Jerusalima i Judeje i rasuli se po rimskom carstvu. Tako je nastala dijaspora i narod bez države, istrajavajući sve do 1948. godine i formiranja države Izrael.

Tokom prvog od tri jevrejska rata Rimljani su opsedali Jerusalim. Opsada je bila veoma duga i surova. Moćna rimska armada, međutim, nije uspevala da slomi otpor grada. Jerusalim su branili zeloti, ili stranka rata. Ovo fanatizovano jezgro otpora se surovo obračunavalo s neprijateljem, a možda još surovije sa političkim protivnicima iz tzv. stranke mira. Pod tim se misli na onaj deo populacije koji nije bio rad da ispravlja „krivi Jordan” novog svetskog poretka, shvatajući da se grad ne može odupreti i da će stradanje i pogibelj uništiti ne samo grad nego i narod. Zahvaljujući zelotima, sačuvan je mit o velikoj hrabrosti i fanatizmu. Zahvaljujući ovim drugima, sačuvana je nacija.

U Jerusalimu je u vreme opsade živeo Johanan ben Zakaj, farisejski rabin i mudrac. Ben Zakaj je razumeo duh vremena, gledao u budućnost i shvatio dramatičnu pretnju koja se nadnela nad naciju. Ben Zakaj nije bio samo sterilni mudrac već i čovek dela.

Po predanju, kako bi izmakao zelotima, Ben Zakaj se u 68. godini naše ere iskrao iz grada sakriven u mrtvačkom kovčegu. Susreo se potom sa Vespazijanom, komandantom vojske koja je opsedala Jerusalim. Mudri rabin je prorekao Vespazijanu da će postati imperator. Ako se proročanstvo bude ispunilo, rabin bi dobio dozvolu da sa svojim sledbenicima napusti Jerusalim i u gradu Jabneu otvori jevrejsku školu.

Vespazijan je postao imperator 69. godine, a Rimljani su godinu dana kasnije zauzeli Jerusalim. Branitelji su surovo kažnjeni, Solomonov hram je, slučajno ili namerno, nestao u plamenu.

Šta je od navedenog istorija a šta mit, teško je reći. Istorija je i tada, kao i danas, prilično nepouzdana. Van sumnje (i mita) je da je Ben Zakaj preživeo opsadu i da se sa sledbenicima obreo u Jabneu. Uz dozvolu rimskih vlasti osnovao je svoju školu jevrejske duhovnosti. Jabne je postao centar jevrejskog učenja. Znanje, zakoni i pravila ustanovljeni u ovoj školi su se širili i usmeravali život dijaspore u narednim vekovima. Učenje i ideje iz Jabnea su držale Jevreje na okupu, možda i čvršće nego što ih je mogla držati teritorija ili država. Od Jabnea pa sve do dvadesetog veka, Jevreji su budućnost gradili oslanjajući se na tradiciju, solidarnost, veru, pero i novac. Mača su se ponovo latili tek u dvadesetom veku. O mudrosti ove odluke vreme će doneti svoj sud.

Rimljana odavno nema, kao što nema ni ostalih naroda, savremenika drevnih Jevreja. Uprkos teškoćama života u rasejanju, usponima i padovima, uprkos progonima i stradanjima, Jevreji su opstali. Tačnije, postali su najmoćniji narod po „glavi stanovnika” – bogati, uticajni, intelektualno jaki, dobro integrisani, ali i uvek svoji.

Pouka istorije čini se prilično jasna. Narodi ne nestaju kada izgube ratove i teritorije. Može se trajati i na manjem, a može se opstati i bez teritorije, kako nas uči istorija Jevreja. Ovo ne znači da je gubitak teritorija nevažan. Ovo samo znači da se teritorije mogu povratiti, a da izgubljeno biće nacije nestaje zauvek. Zastupnici mondijalističkog koncepta ovo dobro razumeju i vešto koriste.

Narodi nestaju kada izgube svest o sebi, samopouzdanje, identitet i sistem vrednosti. Nestaju pogotovo kada ne gledaju u budućnost i ne čitaju znake vremena. Srbiji preostaje da se nada i čeka svog Ben Zakaja.

*finansijski stručnjak i publicista