Pamćenje i osveta

Ima izvesne ironije, ali i gorčine - naročito za potomke ruskih vojnika poginulih u Drugom svetskom ratu - da je Savet Evrope uoči 27. januara, Svetskog dana sećanja na holokaust i posebno Aušvic doneo Rezoluciju kojom se traži međunarodna osuda komunističkih i totalitarnih režima. Na Dan sećanja sve svetske RTV mreže, ali i štampa koja drži do sebe podsetila je ne samo da su Aušvic oslobodili borci Crvene armije - što je i mogla da bude slučajnost u podeli ratnih zadataka među saveznicima - već i da je nekoliko desetina hiljada crvenoarmijaca tog dana poginulo oko Aušvica. Ovaj događaj može da bude tek "ratni detalj", samo simbol, za sve ono što se dešavalo u borbi protiv fašizma i nacizma, ali svakome ko u parlamentarnom životu Saveta Evrope ima viziju sveta izvan crno-bele opcije ili, što je još gore, izvan želje za osvetom, morao bi da se postidi teksta Rezolucije "o komunizmu i totalitarizmu".
Predložio je Geron Lindbat s krajnjeg desnog krila švedske parlamentarne scene, a prihvatila je većina sa 99 glasova, 42 protiv i 12 uzdržanih. Prema prvim, ne sasvim potvrđenim saznanjima većini su dali težinu poslanici iz Istočne i Srednje Evrope, iz bivših zemalja sovjetskog lagera. Što automatski stvara sumnju da nije reč samo o patnjama i o odmazdi već prvenstveno želji da se bude "veći katolik od pape" ko zna sve iz kojih razloga. Naročito u zemljama gde su dosijea policijska otvorena, ali i tamo gde nisu. I to sve za razliku od samog, nedavno upokojenog pape, koji je upozoravao na potrebu čišćenja pamćenja od osvete. Na ovaj način istorija nije samo "redigovana" (dosad se izjednačavao staljinizam sa nacizmom i fašizmom, ali ne i ideja socijalizma i komunizma), nije samo potcenjena uloga svih antifašističkih boraca širom Evrope koji su po pravilu iz pokreta otpora borbu produžavali za socijalnu pravdu (zbog liberalnog kapitalizma čiji smo svedoci i danas i ovde). Bili na vlasti ili ne (Italija, Garibaldi, Berluskoni, evrokomunizam, samo jedan primer).
U sferu pomalo ironije, apsurda i igranja sa istinom (iz čisto političkih, dnevnih, razloga) spada sigurno i podatak da su tek 2005. prosečni Amerikanci bili zatečeni saznanjem o milionskim žrtvama Crvene armije u Drugom svetskom ratu. Zahvaljujući prestanku hladnog rata i prijateljstvu sa Putinom, prvi put su praktično, obeležavajući pobedu nad fašizmom, podjednako

odali poštu (komunističkim?) borcima Sovjetskog Saveza i poginulim Amerikancima.