Jovan Krstić: Stotine hiljada evra po svedoku-saradniku!

Predsednik Okružnog suda u Beogradu sudija Siniša Važić i zamenik republičkog tužioca Jovan Krstić potvrdili su juče za „Dnevnik“ da će 1. januara 2006. godine na snagu stupiti Zakon o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku. On se odnosi na svedoke-saradnike, ali i druge učesnike u predmetima organizovanog kriminala, protiv ustavnog uređenja i bezbednosti i protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom.

O ključnim i neophodnim materijalno-finansijskim i drugim pretpostavkama za efikasnu primenu kompleksnih mera zaštite predviđenih ovim zakonom ekskluzivno za „Dnevnik“ govori zamenik republičkog tužioca Jovan Krstić.

Da li će ubuduće komisija za sprovođenje programa zaštite odlučivati o dodeli statusa svedoka-saradnika, s obzirom na to da su po važećem rešenju do sada o tome odlučivala sudska veća, na predlog specijalnog tužioca?
– Mislim da će sada celokupna nadležnost da pređe na komisiju zato što se ispostavilo da se radi o veoma delikatnom pitanju – kaže na početku razgovora tužilac Jovan Krstić. – Komisija na osnovu zakonom propisanih predloga odobrava licu zaštićeni status, određuje obaveze tog lica i odlučuje o njegovom izlaženju iz programa. Nemam saznanja o tome da li je komisija već formirana, a ni da je neko iz redova zamenika republičkog tužioca imenovan u nju, jer nisam u tome angažovan.

Međutim, nije dovoljan samo zakon i imenovanje komisije. Komisija je malo diskreciono telo koje za sada nema pravilnik o radu, i verovatno će se osloniti na iskustva sličnih organa nekih drugih država. Činjenica je da u Srbiji u nekoliko procesa ima desetak zaštićenih svedoka i da su svi oni u programu koji trenutno postoji. To znači da se nova zakonska rešenja samo primenjuju na postojeće stanje koje nije bilo dovoljno dobro regulisano, ali se u praksi pokazalo kao delotvorno. Praktično, neće se problem rešiti imenovanjem komisije nego ukupnom organizacijom Jedinice za zaštitu, programskih odeljenja, saradnje s institucijama iz zemlje i inostranstva. Komisija je i telo koje, kako bih rekao, mora da vodi računa o ukupnom menadžmentu finansijskog fonda za program zaštite. Voleo bih kad bi postojao fond kao zaseban organ, ili komapnija koja bi vodila računa o novcu za program zaštite. U vezi sa zakonom predviđenim programom zaštite, potrebno je ispuniti mnogo uslova. Najveći problem su ogromne investicije potrebne za sprovođenje mera zaštite svedoka.

Da li je obavljena procena koliko po jednom zaštićenom svedoku staje primena skupa mera zaštite, preseljenjem, promenom identiteta?
– Takvi programi se cene na stotine hiljade evra u svakom pojedinačnom slučaju. Jednostavno, to je činjenica, bez ikakvog skrivanja. Očekujemo da se zakonodavac potrudi da donese i određene prateće akte vezane za program zaštite svedoka. Potrebno je obezbediti stabilne izvore njegovog finansiranja, način na koji će se angažovati određene policijske, pravosudne i snage za praćenje da bi takav program uspeo. Bitno je da ne kopiramo, za naše prilike finansijski neostvarive, strane programe, već da se za naše potrebe nađe takav program koji možemo da podnesemo kao država i narod.

Šta se po našem zakonu dešava s eventualno nezakonito stečenom imovinom svedoka-saradnika, i da li takva imovina ulazi barem u finasiranje preskupog programa njihove zaštite?
– S obzirom na to da postoji takozvani fond zaplenjene i zamrznute imovine, a da, na drugoj strani, postoji problem finansiranja fonda za sprovođenje mera zaštite, zakonodavac bi morao da predvidi da se ovaj drugi fond finansira i da bude punjen i od one dobiti koja se oduzima od kriminalaca. Nezakonito stečena imovina je obično pribavljena saizvršilaštvom u organizovanim grupama, i ona se u svakom slučaju oduzima u korist države. U slučaju svedoka-saradnika, reč je o licima koja su upletena u određene krivične radnje obuhvaćene jedinstvenim umišljajem za tu grupu. Svedok-saradnik ni u kojem slučaju ne može da izbegne sve one prateće mere oduzimanja, zaplene i pretresa i zamrzavanja akcepta kao i ostali izvršioci...

Postoji zakonska odredba kojom se, praktično, ta imovina, koju je grupa eventualno prenela i na svedoka-saradnika, oduzima s ostalom takvom imovinom. Samim tim, mera oduzimanja predmeta tako se i određuje: za ukupan skor koji su postigli izvršavajući krivična dela zajedno. Znači, ne postoji mogućnost da se neko lice imovinom stečenom izvršenjem krivičnih dela „trampi“ i trguje s programom zaštite svedoka. Stvar je u tome da postoje modeli na koje se ugledao naš zakonodavac, pre svega irski, koji ima izuzetno dobro organizovan fond za finansiranje mera zaštite. Takođe, u Americi je omogućeno da se jedinice koje rade na zaštiti svedoka finansiraju direktno iz zaplenjene imovine kriminalaca.

Može li se proceniti efikasnost mera zaštite svedoka-saradnika predviđenih našim zakonom i generalno?
– Taj zakon je u skladu sa standardima. Nadamo se da je to dovoljno za naše potrebe, ali ne možemo da isključimo mogućnost da se, usled nedostatka para, eventualno pojave i neke manjkavosti. Bitno je to da postoji mreža programa za zaštitu svedoka na nivou Evropske unije, što je daleko važnije, jer se u tom slučaju jedan program naslanja na drugi i kad svedok upadne u tu mrežu, postaje zaštićen do te mere da više niko ne može da ga nađe, čak ni oni koji su ga prvobitno stavili u program zaštite svedoka. Ako se naš program osloni na sistem zaštite u EU, onda je praktično nemoguće da se zaštićeni svedok povredi ili da se desi neki propust.