Violinista koji oduzima dah

Lajko Feliks nerado govori za medije. Sve što ima da kaže o sebi, ali i o nama, kaže svojom violinom. Reči su, po njemu, nesavršen vid komunikacije. Ubedljivije se raduje i plače, voli i pati, ljuti se i miri - muzikom.

„Radujem se nastupu sa orkestrom Bobana Markovića. Naša saradnja je počela još za vreme snimanja filma ‘Točkovi’. Radio sam muziku za taj film i pozvao Bobana da me prati. Kasnije su usledili naši zajednički koncerti“, kaže ovaj muzičar u razgovoru za „Blic“. Inače, njih dvojica će svirati 6. decembra u Centru „Sava“. Budući da ste improvizator, priča se da nikada nemate probe s orkestrom. Sve se dešava na licu mesta i zavisi samo od toga u kom pravcu će vas inspiracija odvući.

- Ima i toga, ali ovoga puta smo pet dana vežbali. I Boban i Marko su improvizatori, no mi osećamo jedni druge i zato se tako dobro slažemo.

Iako izbegavate da odredite žanr, u vašoj muzici ima elemenata panka. Ali i u Bobanovoj. Da li vas to vezuje?

- Ne znam. Nikada ne razmišljam o muzici na taj način, niti je podvodim pod pank, narodnu muziku... Trubačka muzika može biti svakakva, pa i pankerska. Ali Boban, kao čovek, nije panker. Nije ni narodnjak. On je svirač koji na svoj način donosi romsku muziku. Mislim da nije panker. Ja možda jesam. Ali, nikada nisam svirao pank muziku. Živeo sam pankerski život, a to je nešto drugo.

Kakav je to život?

- Piće, droga, svašta... Divljački pomalo.

Nije baš uobičajeno da javne ličnosti otvoreno govore o svojim porocima.

- Sad više ne koristim drogu, niti pijem tako puno. Pušio sam travu, ali nikad nisam konzumirao teške droge.

Oženili ste se, dobili kćerku Ledu. Da li je porodica uticala na to da se smirite?

- Čovek uz porodicu nađe mir, spokoj, ali tek tada oseti nemir zbog brige za potomstvo. Kod mene se nije desilo ni jedno ni drugo, osim što osećam potrebu da više vremena provodim kod kuće. A to je veoma dobro, jer mnogo više vežbam. Osećam se dobro kada sam pored deteta. I, to je to.

Jednom ste izjavili da nećete više snimati filmove jer vam crpe energiju.

- U vreme kada sam to rekao i koncerti su mi crpeli energiju. Bio je to prolazan period. Trebalo bi uskoro da počnem da radim muziku za dva mađarska igrana filma, i to me raduje.

Uprkos tome što u vašim rukama proizvodi neverovatan zvuk, priča se da svirate na prilično jeftinoj violini. Zašto?

- Nije to namerno. Prosto, nisam imao para da kupim neku skupu violinu. A kada bih imao toliko para, onda to više ne bih bio ja. Čak i da sam bogat - što ne želim, jer mislim da bih izgubio sebe - nikada ne bih kupio violinu od 100.000 evra ili čak četiri miliona evra, koliko neke koštaju. To stvarno ne vredi toliko! To je neko izmislio, a ostali prihvatili. Svirao sam na njima, dobre su, ali i među jeftinim violinama ima onih sa kvalitetnim zvukom.

Šta vam danas, kada vas sretne, kaže nastavnik koji vas je svojevremeno izbacio iz srednje muzičke škole?

- Ništa mi ne kaže. Imao sam puno neopravdanih izostanaka i zato sam izbačen. Čovek je bio u pravu.

Osim po Evropi, vi imate fan klub čak i u Japanu. Da li ste u kontaktu sa tim ljudima?

- Da. Svake godine dobijam neki poklon od njih. Diskove, ručno vezene marame... Nedavno sam na koncertu u Budimpešti sreo jednog svog fana iz Japana. Ljudi putem Interneta prate rad i slušaju muziku umetnika iz celog sveta, i to je dobro. Svet je postao mali.