Špijuni ili građani

Protiv smo toga da jednog dana svi postanemo najslavniji srpski špijun Aleksa Žunjić, samo zato što je neko u demokratski izabranoj vlasti nesposoban da komunicira sa slobodnim građanima, već sa nazovi špijunima

Čudna je zemlja Srbija. U njoj uvek „cvetaju sve ruže”, bio monarhizam, komunizam ili demokratija na vlasti. A od svih „ruža” Srbima kao da je uvek bila najdraža ona: „Da komšiji crkne krava!” Tad među njima zavlada mir i svi su zadovoljni.

Nećemo da kažemo da bi Srbi, kad su nezadovoljni, radije prijavljivali svog komšiju, nego što bi se ujedinili i svojski radili protiv vlasti koja ih je dovela u takvu situaciju. Gladan narod ne vidi dalje od puščanog nišana i od humorističkog odgovora na svaku, pa i najtežu situaciju. Lepo je to, jer je dobro poznato da je humor lekovit, ali je loša strana našeg naroda što se najčešće i zadovolji stvaranjem vica kao odgovora na najtežu situaciju.

Od dugog življenja u komunizmu ostala mu je navika da u svakom manje poznatom vidi neprijatelja i stranog ili domaćeg špijuna protiv vlasti. Izgleda da je u monarhizmu bilo još više špijuna, jer ne bi Nušić tek tako pisao svoje „Sumnjivo lice”, ustoličivši Aleksu Žunjića i „svastikin but” kao smešni prototip svakog srpskog špijuna.

Tu osobinu našeg naroda znala je dobro da iskoristi svaka vlast. Komunistička je bila nenadmašna u tome, pa je preventivno dobar deo „sumnjivog naroda” strpala u neki od mnogobrojnih kazamata predratne monarhije, naravno po nečijoj „rodoljubivoj” prijavi. Stvari su se kasnije tako dobro razvijale da je špijuna bilo više nego podobnih građana, toliko da je čak bila čast prijaviti svog komšiju ili pozvati ceo narod da prijavljuje one koji su u vreme nestašice struje palili sijalice, što je učinio niko drugi nego tadašnji gradonačelnik Beograda, inače jedan fini i obrazovan čovek.

Da nešto nije u redu s mentalitetom na našim širim balkanskim prostorima (uključujući, naravno, i republike bivše Jugoslavije, zaključio je u svojoj knjizi lord Dejvid Oven, jedan od mirovnih posrednika, napisavši da je zapanjen koliko sve strane umešane u ratne sukobe lažu – i to gledajući ti u oči.

Naivni uvek misle da se s promenom vlasti, naročito ako je ona demokratska, odmah menja i mentalitet naroda. Da se ne menja, niko to bolje ne zna od same vlasti. Kad nas je ove zime već zaobišla epidemija gripa, a nije bilo ni nekog drugog skandala u kojem bi svojim doprinosom zdušno učestvovao ceo narod, vlast je brzo stala na noge i shvatila da je vrag odneo šalu i da narodu treba ponuditi novu igru, u kojoj nešto još i dobija. Pozvala je sve samosvesne građane da prijavljuju svoje komšije prodavce koji im nisu dali račun za kupljenu robu, pa makar to bile samo novine od dvadeset dinara. Dobitak je zagarantovan – svako ko se maši telefona i prijavi dotičnog trgovca dobija pet stotina dinara. Ako je revnostan, onaj ko svakog dana nekog prijavljuje može da zaradi jednu prosečnu platu! A to je već nešto za golo preživljavanje i, što je još važnije, krivica za loše stanje sa nesposobne vlasti pomera se na prvog komšiju, koji možda ne daje račune zato što ih i sam sakuplja (a treba mu pedeset računa) za čuvenu igru izvlačenja srećnog dobitnika na nacionalnoj televiziji.

Da je narodu da bi bio poslušan potrebno hleba i igara znali su još ludi rimski carevi, organizujući skoro svakodnevno gladijatorske igre. Jedna vrsta tih igara preživela je u sofisticiranom obliku u ovdašnjim usijanim telefonima pojedinaca u borbi protiv sitnog kriminala, dok „krupne ribe” stotine hiljada evra mirno i legalno beleže na svoje račune u inostranstvu.

Nismo protiv plaćanja poreza i uračunavanja u cenu robe takozvanog PDV-a (uostalom, to je demokratska obaveza svakog građanina), ali smo protiv toga da se ovom gladnom narodu bacaju koske, u nedostatku hleba. A naročito smo protiv toga da jednog dana svi postanemo najslavniji srpski špijun Aleksa Žunjić, samo zato što je neko u demokratski izabranoj vlasti nesposoban da komunicira sa slobodnim građanima, već sa nazovi špijunima.