Nadrilekari

Sad kad su stvari u saradnji Beograda sa Haškim tribunalom ušle u kakav-takav, ali ipak obećavajući, kolosek, javili su se neki tipično naši majstori sitnih trikova koji bi opet da podignu ručnu kočnicu. Reč je o zloupotrebi lekara u slučaju policijskog generala Sretena Lukića.

U nedelju, kad sav pošten svet odmara, nije do toga bilo i generalovom advokatu koji je zadremalu javnost izbombardovao pričom da je njegovom klijentu toliko loše - nakon što mu je, istome, haška ekipa doktora kazala da je (bogu hvala ?) dosta dobro - da su nedostajali još samo da zagrakću crni gavrani. No kako advokate od davnina prati teška hipoteka "potkradanja istine", a tu su hipoteku ojačale neke naše današnje advokatske perjanice, tako je i ova jeremijada ipak i na sreću primljena sa rezervom. Generalu nije sasvim dobro, ali nije mu ni sasvim loše.

Nije, međutim, nepotpuno predstavljeno stanje stvari od strane advokata jedini problem, on je ovde možda i manji nego ovaj drugi: advokat je, naime, za javnost uzeo da tumači nešto što nije njegov posao, niti mu to dozvoljava njegovo obrazovanje. Uzeo je da govori ono što bi trebalo da saopšte lekari, i jedino oni. Sve drugo je povreda profesionalne etike i pokušaj manipulacije.

Videvši da će mleko biti prosuto, za reč se u večernjim medijima istoga dana počeo javljati lično ministar Ljajić. Njemu bi profesija (lekara) i dozvoljavala taj luksuz da objašnjava javnosti to da li bi general Lukić nakon dilatacije krvnih sudova odmah mogao u Hag. Ali, on nije bio u konzilijumu, i oslonio se u svojoj večernjoj akciji samo na "sekundarne izvore", odnosno usmena saopštenja lekara data njemu. Dakle, ni on nije izbegao grešku da ne govori ono što mu ne pripada, premda je sve uradio u iznudici i, očigledno, sa neuporedivo boljom namerom od one koju je demonstrirao advokat generala Lukića.