Tadići nikad nisu lomili preko koljena

Pratimo ga mi odavde, izgleda da se u grdnoj nevolji naš'o, a bogomi je teško danas biti domaćin i čeljadima u kući a kamoli tolikijem glavama, kažu Smriječani za svog rođaka-predsednika

U selu Smriječno između Plužina i neba, odnedavno, uveče se obavezno gleda Drugi dnevnik. Još ako je RTS-ov, utoliko bolje. Ne zbog RTS-a nego zbog Borisa Tadića, sede meštani uveče uz televizore, on je njihov, odavde, đedovi, prađedovi i otac sadašnjeg predsednika Srbije rođeni su baš u Smriječnom, pa nije zgorega upoznati se kakve je aktivnosti tog dana imao rođak-predsednik... - Boga vam, znate li kako je Borisu otac? - upitao nas je pre neki dan na visoravni iznad Smriječnog šumar Veselin Radojičić, pa je odmah prekrstio ruke, malo se savio u pasu da bolje čuje odgovor, čim je na našim kolima ugledao beogradske tablice...

Morali smo, na njegovo razočaranje, priznati da ne znamo i da akademika Tadića i ne viđamo baš tako često...
- Mi Radojičići i Tadići smo bliski rođaci - objasnio nam je ukratko zašto se raspituje za zdravlje predsednikovog oca.

Visok preko dva metra, "raspriječen" na širokoj visoravni između Durmitora i bosanskih planinčina, pravi Pivljanin, dok je u bele papiriće savijao rezani duvan, nudio i nas da zapalimo, Veselin ni trena nije ostavljao mogućnost da se neka njegova izgovorena reč može dovesti u pitanje.

Vazda su bili prva kuća

- Nije ni čudo što je post'o presjednik države. Tadići su vazda bili prva kuća u naše selo i u ovaj kraj, cjenjeni i poštovani ljudi... I u prošlom ratu do grdna jada su stradali samo što nisu šćeli uz komuniste... Uvijek su bili viđene glave... Dole, ispod visoravni, izlokanim makadamom, u bukovu šumarku iznad Pive, posle, dugo smo po preporuci Veselina šumara tražili kuće Tadića. Jedva ih na kraju nađosmo u šljiviku usred one šumetine, ispod nekoliko velikih krušaka...

Spasoja Tadića i njegovu familiju zatekosmo u letnjoj kujni, odmah iza doručka, razmatraju kog posla da se prihvate na kratkom jesenjem danu...
- Boris i ja smo prvi rođaci, od dva brata đeca. Njegov otac, moj čiko Ljubomir, i moj otac, pokojni Boško, rođena su braća, sinovi Pavlovi - odmah nam je Spasoje razjasnio rodbinske veze sa predsednikom Srbije.

Razmenili smo još nekoliko domaćinskih, kako je rodilo seno, je li prikupio dovoljno drva za zimu, ima li šta voća i hoće li biti rakije, a onda smo se dohvatili razgovora o onome zbog čeka smo u Smriječno više Plužina i zapucali.

- Pratimo ga mi odavde, izgleda da se u grdnoj nevolji naš'o. Bogomi je teško danas biti domaćin i čeljadima u kući a kamoli tolikijem glavama. Ne znam kako je se u ovom jadu i muci i privatio položaja, znadem i odavde da mu nije lako. Vidim napadoše ga neki dan što je pozv'o Srbe na izbore, a šta god da je rek'o oni bi ga napali...

Spasoje, koga svi u selu zovu Belko, njegovi u kući, supruga i sin Sveto, što se tiče sadašnjeg predsednika Srbije u jedno su sasvim sigurni - da ih neće obrukati i izdati čast i poštenje starih Tadića... - Kad dođe stani-pani, a Borisu će često tako biti, mi Tadići smo vazda prije za slogu i dogovor nego za svađu. A, ako baš vidimo da od dogovora nema ništa, onda puštimo onog drugog da ide svoijem putem, a mi okrenemo svojiem, što bi se za džabe pregonili. I još nešta, nikad se u Tadićima o važnijem stvarima nije naprečac rešavalo i lomilo preko koljena, nego se uvijek promišljalo pa rješavalo. Nismo davali vjeru za večeru, pa makar glave lećele - uvodio nas je Spasoje u male porodične tajne Tadića iz Smriječnog.

Kao dokaz za ovu poslednju tvrdnju, Spasoje Tadić dugo nam je u svojoj kući prepričavao događaj iz poslednjeg svetskog rata kada su dvojica Borisovih i njegovih stričeva, Radoje i Tadija, glave pogubili samo zato što nisu hteli da isprljaju obraze.

Partizani i četnici

- Bili njih dva u partizanima, i komesari im daju zadatak da baš oni strijeljaju svog strica Spasoja, rođenog brata đeda Pavla. Na tako što nisu šćeli pristati, đe da strijeljaju strica, aman bog, i to samo zato što nije stio da pristupi partizanima, i to strica koji ih je školovo, pomag'o u izdržavanju... Partizani ti onda uvate njih dvojicu i oba ih strijeljaju... Kad je vidio da su mu strijeljali braću, moj otac ode u četnike, bio je posle četnički komandant u Hercegovini...

Preživio je rat, posle rata komunisti su ga uvatili, mučili, zatvarali, sto jada od njega činili, ali je doživio duboku staros... Đed Spasoje koji je za vrijeme Prvog svetskog rata bio vođa komita u ovom kraju, bio na Skadru i u Albaniji, rat je proveo u četnicima. Posle rata dugo su ga gonili, i na kraju, kad su ga opkolili, kad je istrošio svu municiju sam je sebe ubio, nije se dao partizanima u šake...

Spasoje Tadić, rođak predsednika Srbije, od pre nekoliko godina je penzioner, penzijica slaba pa se sa čeljadima izdržava od malo imanjca u stranama iznad Pive. Drže petoro-šestoro govedi, imaju i dobar voćnjak, sve, tek toliko da se životari. Spasojev sin Sveta, sinovac predsednika Srbije, nezaposlen je, posla nema ni na vidiku, ni devojaka u selu u kome je još tek petnaestak kuća živo, pa su slabe prilike da će u Tadićima skoro biti svadbe.