Kako preživeti pobedu

Hoće li se Građanski savez utopiti u neku veću stranku, i da li bi to bila posledica poraza ili pak definitivne pobede njegovih ideja? I ima li negde te pobede, uostalom

Da li je to došao vakat da Građanski savez Srbije prestane da postoji, da se dezintegriše, da se utopi u Demokratsku stranku ili gde već, kaogod što se manje nebesko telo spaja s nekim većim iz kosmičkog komšiluka, ne mogavši da se odupre njegovoj gravitacionoj sili? U principu, ne tiče me se: niti sam član te (ili neke druge) ekipe, niti mi je ovakvo pitanje "sektor" u ovim novinama. Razlog zbog kojeg držim da bi o ovome ipak vredelo raspravljati vidim u tome što ozbiljne političke partije obično nestaju ili kada njihove ideje dožive definitivan istorijski poraz ili, pak, kada dožive definitivnu pobedu – toliku pobedu da ove to ne mogaše preživeti!

Da li se nešto od ovoga desilo Građanskom savezu? Hm, čini mi se da ću se u potrazi za odgovorom privremeno bar naizgled "udaljiti od teme". Naime, tu i tamo me zainteresovani zovu da razgovaram sa mladim ljudima koji se, na ovaj ili onaj način, angažuju u rešavanju "nagomilanih društvenih teškoća", kako se to kadgod govorilo. Jedno od gotovo neizbežnih njihovih pitanja jeste – ima li sve to što rade uopšte smisla kada je znatnoj većini ljudi sve to što govore i čine krajnje egzotično, i to u boljem slučaju; u gorem slučaju su otvoreno neprijateljski raspoloženi. Kao i svako pitanje glede "smisla" nekog čovekovog napora koji ne daje momentalne, opipljive i egzaktno merljive rezultate, i ovo je nužno pomalo "metafizičko", i svako odgovor mora da potraži za sebe; otuda će i sam odgovor, kakav god bio, vredeti samo za njega, neće biti "poopštiv". Jedina "uteha" koju mogu da im ponudim jeste, recimo, primer diskursa ljudskih prava: koliko pre tuce godina, o njima su govorili tek marginalizovani i društveno neuticajni pojedinci, poput šačice zgranutih očajnika koja se okupljala recimo na ranim sesijama Beogradskog kruga. No, ono što je u jednom, uh, sasvim beznadežnom trenutku izgledalo kao uzaludno zamajavanje grupice ljudi, ono što je bio autsajderski vokabular izložen najstrašnijoj mržnji ili pak sprdnji bahatih predstavnika razgalamljene Većine, ipak se postepeno "kapilarno" širi i stiče nešto nalik na "društvenu verifikaciju" (šifra: "iz dupeta u glavu"), sve dok ne postane Opšta Priča, gotovo samopodrazumevajući deo dominantne retorike; danas niko ko makar pretenduje na "ozbiljnost" nije rad da se trivijalno sprda sa potrebom zaštite ljudskih prava (što je koliko pre desetak godina bila dežurna tema razbokorenog parapatriotskog shit-novinarstva i publicistike).

Slično je nekako i s pojmovima građanina, građanstva, građanskog; u vreme kada je nastao GSS, sama je odrednica "građansko" imala najniži mogući status u društvenom mejnstrimu: "građansko" je bilo nešto anacionalno, izdajničko, antisrpsko. "Građanin" je postao ono što je u ljutom komunizmu bio "gospodin": pojam-avetinja, satansko središte podmuklog Zla. I kao što mržnja ili tobože podrugljivi prezir glede "gospodina" nije bio samo posledica ideološkog, komunističkog drila "odozgo" – inače bi od toga, jelda, oboleli i u Češkoj ili Poljskoj? – nego i nekog dubljeg i starijeg "zdravoseljačkog" nepoverenja i otpora svakoj gospoštini, tako je i "građansko" – usred kvaziplemenskih ratova, tačnije masovnih seansi nekažnjenog ubijanja civilnog stanovništva – navuklo na sebe upravo atavističku mržnju. I Građanski je savez godinama postojano vukao za sobom kao srednjovekovni robijaš kuglu na nogama tu jalovu, ali neprijatnu i povremeno vrlo opasnu mržnju Većine. Prvi njegov prodor sa margine ka glavnom toku – i to tako što se glavni tok pomerio! – dogodio se još one "šetačke zime" 1996-1997, kada se GSS etablirao kao najmanji, ali poput kakvog retkog začina važan faktor trojne koalicije "Zajedno". Sećate se dobro tog vremena; ja pamtim da su gotovo svi moji prijatelji i znanci – mahom civilizovana vanpartijska masa – na Vesnu Pešić i GSS gledali s nekom osobitom savezničkom toplinom, koju drugi nisu mogli polučiti: svaka čast Vuku, Danici i još ponekome, ali SPO je za ljude o kojima govorim bio odviše nepredvidiva masa pijanih galamdžija vrlo sumnjivo izlečena od ratničkog velesrbovanja; svaka čast Đinđiću & co., ali Demokratska je stranka bila odviše ispunjena šićardžijama i prelivodama kod kojih je sve moglo da bidne, a ništa nije moralo da znači, i koja je iznad svega gledala da se nečim ne zameri "patriotski" instruisanoj Gomili. O DSS-u, jašta, niko nije ni romorio: to je postojalo samo kao kolokvijalni naziv za onaj njihov ljupki klubić u Ive Lole Ribara, gde smo jeftino cirkali u pauzama Rušenja Poretka. Na kraju krajeva, geneza DS-a (sa sve DSS i ostalom njenom "decom") bila je ništa-ne-obavezujuća: ona je već i "konstitutivno" mahala rečju "demokratija", a to u postkomunizmu više nije značilo ništa posebno, jer je značilo "sve", i obuhvatalo "sve"; zato su se među njenim osnivačima mogli naći, recimo, Vladimir Gligorov i Gojko Đogo, ljudi koje inače ama baš ništa u kosmosu duhovno i vrednosno ne povezuje. Za razliku od svega toga, GSS jer imao profil, i to najvažniji mogući za ta vremena jer je – umesto opštedemokratskog i teoretskoliberalnog vunovlačarenja – ciljao pravo u bolno mesto epohe: u sistem(at)sku proizvodnju etničke mržnje, u ekspanzionističke ratove, u marodersko-mafijašku megapljačku i fabrikovanje mafijaških bosova u Nacionalne Heroje, u ubilačku (a ne samo "lopovsku", što je bila tolerisana kritika, prijemčiva filistinskim ušima) prirodu Režima. To je bila ona predragocena Tačka Razlike, to je bio politički i moralni identitet jedne grupe ljudi s integritetom.

Okej, i šta ćemo sad? Ništa, sve je super, gradimo demokratiju – demokratija gradi nas, stvaramo građansko društvo, naučili smo – ili se barem relativno uspešno pretvaramo – šta je "OK" a šta "fuj" po uzansama političke korektnosti, obećali smo razrednim starešinama iz Brisela i Vašingtona da nećemo više nikada praviti svinjarije... Pobeda, dakle? Vreme za "ukrupnjavajuću" integraciju oko fundamentalnih pitanja stabilizacije demokratskog poretka? Moguće, nemam "definitivan" odgovor, a i neću da nudim "recepte" ljudima čijoj organizaciji ne pripadam. Zapravo sam samo hteo da odam hommage jednoj skupini ljudi bez koje bi Srbija devedesetih izgledala još bezveznije nego što je izgledala. Ma lažem, nije samo to: hoću da kažem kako "pobeda" zapravo ne postoji, osim za one koji iz nje izvlače dividende. A to su, građani & građanke, ponajčešće oni kojih nije bilo nigde kad je grmelo, ili su se čak grmljavini obradovali!