Čekajući „Ruder i Fin”

Da li je Srbija sama sebi zapržila čorbu još 1990. godine, zato što, jednostavno, nije imala smisla za marketing? Lobisti iz PR agencija „Ruder i Fin” pre 14 godina doputovali su u Beograd. Prerušeni u članove delegacije Međunarodnog republikanskog instituta (IRI) – koji se tada zvao Nacionalni republikanski institut za međunarodne poslove – eksperti za odnose sa javnošću, režiseri najvećih globalnih i regionalnih sukoba iza scene, stigli su u izvidnicu.

Beograd je bio idealno mesto za akciju. Druga Jugoslavija bila je pred raspadom.

Milošević nije shvatio značaj pružene ruke američkih „spin doktora”, naslednika petparačkih pisaca iz filmske industrije, koji su pravili scenarije sa veštim obrtima održavajući pažnju gledalaca. Iz Holivuda su prekomandovani u Vašington. Oni formiraju strategiju medijske moći koja je ključni faktor u razrešavanju ne samo ratova i sukoba, već i svakog drugog aspekta društvene i javne politike.

Tu delegaciju od preko dvadeset ljudi primili su brojni zvaničnici države iz Miloševićeve nomenklature. Intenzivne susrete imali su posebno sa čelnicima opozicije. Nijedna ni druga strana nije shvatila da Srbija mora da preduzme sve na planu zastupanja svojih interesa u svetu.

Prilika za nas

„Vlast je bila ohola i bahata, doživljavajući stranu delegaciju kao uljeze i kontrolore. Opozicionari su se upirali da ukažu koliko je Milošević loš demokrata, želeći jedino da internacionalizuju svoj mali stranački interes”, svedoči Ana Bovan, direktor agencije za odnose sa javnošću „Bovan komjunikejšns”.

Nekoliko godina posle neuspele misije u Beogradu, Džejms Harf, direktor te famozne kompanije za globalne odnose sa javnošću „Ruder Fin”, mogao je konačno da otvori šampanjac. Njegovi novi klijenti muslimani, Hrvati i kasnije, Albanci s Kosmeta, ostvarili su svoje ciljeve.

U borbi za nacionalne interese sva su sredstva dozvoljena, pa i ono što nazivamo medijskim lobiranjima i manipulacijama, tvrde bezdušni „spin-doktori”. Nažalost, u pravu su. Dok se dokaže da je događaj koji je, na primer, izazvao vojnu intervenciju zapravo bio izmišljen, završena je i intervencija, a i interesovanje javnog mnjenja je pomereno na drugi kraj sveta. To najbolje zna Vilijem Voker. Oružje za medijsko pridobijanje javnog mnjenja su plaćeni politički lobisti kojima se daje publicitet i mediji koji im omogućavaju prolaz.

Ana Bovan podseća na slučajeve poput Goraždevca ili ubistva Stolića ili neprekidno uništavanje hrišćanske evropske kulturne baštine i konstatuje da u poslednjih nekoliko godina nova vlast i njena diplomatija nisu iskoristile šansu na pravi način. Čak je bilo direktnih povika na to da nama lobisti uopšte nisu potrebni, da to možemo sami. I da malo toga zavisi od nas.

Zastupnici takvog stava, smatra Bovan, veruju da smo nemoćni, da moćnici vuku sve konce i da se baš ništa ne može promeniti. To je, smatra ona, pogrešna premisa.

Etničko čišćenje Srba na Kosovu, prema njenoj oceni, otelo se Albancima izvan planiranih okvira i oni se sada posipaju pepelom. To je upravo prilika za nas. Njihovi lobisti su očajni i sada se ubrzano pregrupišu i nalaze bolji ugao za napad. Bovan veruje da im se ovakva greška neće skoro ponoviti.

Koštunica protiv

Naši politički lideri, čak i kada reše da angažuju PR agencije, koriste je zbog lične ili partijske promocije, a neki, pored premijera Koštunice, otvoreno ih preziru. U autorskom tekstu u NIN-u, 16. maja 2002. godine, Koštunica je komentarišući antisrpske izjave predsednika Spoljnopolitičkog odbora Senata Džozefa Bajdena, (istaknutog albanskog lobiste, uz čuveni dvojac Ričard Holbruk –Vilijem Voker) doslovce naveo: „...Kadgod se pomene da je našoj zemlji potreban dobar marketing, pre svega u Americi i američki, osetim izvesnu nelagodu. Mislim da je nama, u suštini, potrebno predano širenje autentične predstave o tome šta jesmo i kroz šta prolazimo i da se tu moraju angažovati i ljudi iz dijaspore, zato što poznaju i jednu i drugu sredinu, pa se mogućnost neprijatnih grešaka smanjuje...” Koštunica je tada objasnio da nam nisu potrebne agencije za odnose sa javnošću, makar bile i onako poznate kao „Ruder i Fin”.

Koštuničin politički protivnik u to doba, premijer Zoran Đinđić, angažovao je nemačkog PR gurua Morica Huncingera za sopstvenu političku promociju. Đinđićeva vlada koristila je takođe i američku PR agenciju u kratkom periodu za promociju vlade.

Slovenci to rade drugačije: firma „Verner, Lipfert, Bernard, Mekprsen end Hend” iz Vašingtona lobirala je u korist slovenačkog učlanjenja u NATO. Jedan od saradnika tog preduzeća je i nekadašnji američki potpredsednik i stari albanski prijatelj Bob Dol. On je bio zadužen da se jednom ili dva puta mesečno sastane sa slovenačkim ambasadorom u SAD, a ujedno preko „svojih veza” promoviše slovenačke interese u vezi sa učlanjenjem u NATO. Slovenačka štampa tvrdila je da je Bob koštao 174.000 dolara mesečno, više od dva miliona američkih dolara godišnje.

Da li je Mlađan Dinkić u budžetu ostavio neku paricu za lobiranje? Zna li neko iz vlade broj mobilnog direktora agencije „Ruder i Fin”? Iako je skeptik u pogledu njihovog angažmana, jedan od domaćih eksperata za upravljanje političkim krizama, priznaje: „Oni su eksperti za ratne opcije”.