Zapaljive reči

"Kada jedan Šiptar čuje da razbijate pekare ili palite džamije, on onda ode pa zapali srpski manastir. A jedan naš manastir vredniji je od čitave albanske istorije". Ovim rečima je predsednik Saveza studenata Novosadskog univerziteta u petak u centru Novog Sada apelovao na srednjoškolce, koji su bili jezgro demonstranata, da ne razbijaju izloge pekara i poslastičarnica i da ne skrnave verske i kulturne ustanove nacionalnih manjina. Srednjoškolcima su se ove reči dopale, pa su ih nagradili aplauzom, i pridodali koju sa već standardnog menija: "Ubij Šiptara".

U centru Beograda, čulo se da su "sa nama i Radovan i Ratko", "da pitanje Kosmeta treba rešiti jednom za sva vremena", pa onda "Srbija Srbima, sekira za Šiptara", uz "želju da nijedan Amerikanac ne bude bezbedan u Srbiji"... Naravno da nije izostao ni pokušaj napada na Ambasadu SAD, ali se tu policija nije dala. Pre toga je zapaljena, na očigled policije, Bajrakli džamija, potom je srušena tek postavljena ploča koja obeležava plato dr Zorana Đinđića. Na meti su bile i poslastičarnice čiji vlasnici ne poseduju srpsko prezime, Aškalije u naselju Adice u Novom Sadu, romska porodica u novosadskom naselju Klisa koja se skupa sa svom nastambom našla među "okrivljenima za stradanje Srba na Kosovu.

Dok su kuće Srba na Kosovu još gorele, a ono što ih je ostalo i dalje paljeno, a ljudi se sklanjali kako su znali i umeli, dok još nisu dogorela zgarišta pravoslavnih manastira i crkava, po gradovima Srbije su se vežbali vatreni govori koji uvek i ma gde, dovode do kuća u plamenu i do smrti. Iza i ispred takvog verbalnog patriotskog transa stoje redovi prebrojanih - red ustaša, red mudžahedina, red četnika, red Hrvata, red Srba, red muslimana, red Albanaca...Pa ponovo, sve ispočetka. Taj točak se ne zaustavlja. Sve dobro rečene reči, a uvek ih je bilo, ostaju tragično nesaslušane. "Molim vas da ni cvet ne bude zgažen u ovom gradu. Da se ne napadaju, kao što se dogodilo,nažalost, ni bogomolje drugih vera, ni policija. Desetine kola je spaljeno pre neki dan. Sramno je to. Ja sam se sebe stideo gledajući to. Ne spadamo mi u takav narod, mi pripadamo drugom pokolenju. U ovom trenutku svako mora da bude odgovoran i poštuje bližnjega. Radimo li nepravdu Bog će na nas pustiti još veću kaznu nego što je dosad bilo", rekao je u Beogradu prošlog četvrtka mitropolit Amfilohije.

Ali te i takve reči za mnoge koji protestuju na ulicama gradova Srbije, a posebno za one koji su ponovo izmileli iz svojih crnih mentalnih i političkih rupa nisu bogougodne reči. Oni su radi da smisle nove i još crnje. Oni su sigurni da se tako dokazuje da je Kosovo u Srbiji. Oni, kad hoće da utišaju, smire, pozovu u pamet, ne znaju drugačije kao ni predsednik Saveza studenata u Novom Sadu koji, međutim pouzdano zna da je "jedan naš manastir vredniji od celokupne albanske istorije". Naći će se, to tako biva, onih uvek vičnih zapaljivim rečima da proceni kako je neka naša crkva ili naša džamija vrednija od nečije celokupne istorije.

Poslednjih petnaestak godina pokazale su koliko je poklonika ovakvog viđenja istorije. Kao što je fatalno dokazano da reči stradaju prve, Matija Bećković, akademik, autor mnogih "prigodnih" reči, na primer da je Kosovo najskuplja srpska reč, izrekao je sada neke nove, da je pepeo koji na Kosovu ostaje iza spaljenih srpskih svetinja "najskuplji pepeo koji se pojavio u 21. veku".

Tragično bi, naravno, bilo učestvovati u nečemu gde se bira najskuplja reč, najvrednija istorija ili, daleko bilo, najskuplji pepeo. Na takvom konkursu nema pobednika.