Džez na uvce

U okviru proslave „200 godina moderne srpske države“ jedan od četiri zvanična dela svečanog programa je i koncert proslavljenog džez trubača Duška Gojkovića koji sa Internacionalnim Big Bendom nastupa u Domu sindikata 16. februara.

Duško Gojković dovodi u Beograd Japanca Tomonao Haru, Italijane Vita Đordana i Rudija Miljardija, Amerikance Vilijema Kelema, Fila Abrahama i Bredford Lilija, Britanca Pitera Kinga, Nemce Auvi Gejera i Mihaela Lucajera, Austrijanca Hajnc Fon Hermana, Francuza Manuela Rošmana, a iz Slovenije Ratka Divjaka. Uz ove elitne svetske džez muzičare nastupaju i Branko Pejaković, Uroš Šećerov, Aleksandar Jaćimović, Stjepko Gut, Nemanja Jovanović i Marko Đorđević. Tako su domaći džezeri prevalili put od zabrana i hapšenja do konačnog etabliranja u kulturni milje Srbije, o čemu smo saznali u ekskluzivnom razgovoru sa Duškom Gojkovićem.

U čemu je tajna vaše vitalnosti, to što se bavite umetnošću ili zato što niste živeli u Srbiji druge polovine dvadesetog veka?

- Imam sedamdeset dve godine. Jedan od razloga sigurno je što se bavim i sviram ono što volim: džez muziku i trubu. Kad čovek pozitivno misli to ga održava u formi. Nije važno koliko imaš godina već kako se odnosiš prema svom instrumentu. Ne znam ima li to veze i sa mojim crnogorskim genima, preko oca, majka je Beograđanka. Bez obzira, živim normalnim životom, bez droga i raznoraznih pomoćnih sredstava. Nemam čak ni kola- koristim bicikl ili idem peške.

Simbolično, Srbija se, ne samo vama nego i ostalim džezerima iskupljuje organizovanjem predstojećeg koncerta uzimajući vaše postojanje kao dokaz sopstvene modernosti!?

- Ovo što sada radimo u Beogradu za Srbiju jedan je od vrhova moje karijere, mada u pedeset i više godina džez rada čovek doživi puno jakih momenata. Pada mi na pamet da sam svirao sa Dizi Gilespijem na prelazu šezdesetih u sedamdesete. Ili dok sam živeo u SAD upoznao sam i muzicirao sa svim mogućim svetskim starovima Majlsom Dejvisom, Dekster Gordonom, Sten Gecom…lista je podugačka. Danas sam preko mog izdavača „Enja rekords“, i koncertno, prisutan u svim delovima sveta ali volim i da dovedem svet u Beograd. Naravno, toga ne bi bilo bez inicijative predsednika Vlade Zorana Živkovića.

Kakvu koncepciju koncerta ste zamislili?

- Napisao sam najveći deo aranžmana, odavno, jer sam tvorac „balkandžez“ koncepta, pomogao je i moj kolega Branko Pejaković. Koncert traje svega dva sata i nemoguće je ostvariti sve zamisli ali najvažnije je da se pokaže timski rad Big benda i izražajnost svakog soliste ponaosob. Izabrao sam stvari koje sam mislio da su interesantne za našu publiku, mešano, latindžez i jugodžez, da ga tako nazovem, plus mejnstrim, ono što se svira u svetu danas. Ne volim da smeštam muziku u fijoke ali bih ovaj projekat nazvao modernim big bend džezom koji se svira zadnjih dvadeset i više godina, pa i danas. Neće biti fjužna, ne idemo u eksperimente sa elektronikom, koristimo prirodne instrumente, prirodni zvuk za razliku od popa ili rok muzike. Malo sam staromodan, volim da svaki orkestar ima svoj saund bez fercerovanja elektronike.

Na ploči „Macedonia swinging“ iz 1961. inkorporirali ste narodne motive u džez muziku a četrdeset godina kasnije, sa Ekremom Sejdićem, na ploči „Reke sreće“ džez u tradicionalnu muziku Vranjske banje. Kako vidite svoj put između te dve ploče?

- Onda sam se kao džez muzičar, kompozitor i aranžer bavio našim temama, balkan ritmovima i melosom ali sam to svirao sa džez muzičarima koji znaju da improvizuju i koji se raduju kad dobiju neki novi, egzotični materijal da nešto naprave. Naravno, slušao sam i naše narodne trubače iz Guče i niže, ima odličnih orkestara koji fantastično sviraju. Potajno sam želeo da jednog dana napravim nešto sa pravim narodnim bendom, srpskim ili balkanskim, da vidim da li sa svoje strane mogu da se uključim. Tako smo otišli u Vranje i snimili ploču sa Ekremovim orkestrom, tamo gde su oni kod kuće. Sejdić je odličan trubač i muzičar koji ima i dobar orkestar. Sviraju nešto što mi leži, ne samo brzi čoček nego i sa malo romantizma- a ja sam romantičar. Odmah sam pomislio ili će biti super ili totalna katastrofa. Srećom, posle nekoliko dana sviranja i snimanja tako smo se uklopili da je ispalo nešto čime mogu da budem ponosan. Ti ljudi ne čitaju note, nisu muzički obrazovani, sviraju „na uvce“ ali znaju našu muziku „u prste“.