Dug je put do oporavka armije

U slučaju SCG, situacija je poput one u kojoj su se nalazile armije Rumunije, Hrvatske, Slovenije, Češke ili Bugarske, gde su zaostali glomazni arsenali zastarelog oružja, bez mogućnosti da budu brzo zamenjeni prikladnijom i boljom opremom

Najavljeno rashodovanje većih količina starog naoružanja iz arsenala Vojske SCG, oko 210 tenkova i na hiljade topova, minobacača i raketnih lansera, koje je u delu javnosti izazvalo sumnjičavost da je reč o nametanju „tuđe volje“ vojsci i državi, predstavlja, u stvari, najpre rasterećenje armije, iscrpljene nemaštinom i decenijskom ratnom agonijom, i otvara jednu od retkih mogućih šansi za njen oporavak. Taj potez trebalo bi da predstavlja prelomnu tačku oporavka VSCG - ukoliko ga do kraja bude pratila koordinisana i detaljno razrađena akcija Ministarstva odbrane i nekih domaćih fabrika opreme i oružja - kojim bi se otvorio prostor za uvođenje nekih novih sistema naoružanja u arsenal koji nije suštinski obnavljan skoro dvadeset godina.

Jer, otpis starog oružja usled gašenja određenih jedinica VSCG i neophodnog smanjenja brojčanih efektiva, mada „na papiru“ deluje kao drastično smanjenje, otvara prostor za one jedinice koje preostaju u sastavu VSCG, po principu smanjenja količine zarad poboljšanja kvaliteta: svi sistemi naoružanja u upotrebi u VSCG pri kraju su resursa ili su im oni odavno istekli, dok novih nabavki nije bilo još od 1991. godine. U uslovima ekstremne eksploatacije, u ratovima 1991-1999, oružje JNA i VJ, koje je nasledila VSCG, bilo je uništeno, istrošeno do krajnjih granica ili, jednostavno, toliko tehnički prevaziđeno da svako dalje insistiranje na takvim sistemima gotovo da gubi smisao. Nove krupne nabavke su nemogućnost - ne samo usled velike cene i besparice u budžetu, već i pitanja smisla takvih aranžmana i nedefinisanih načela odbrane - a vojska ipak mora da ima neka sredstva na raspolaganju. U takvim uslovima modernizacija nekih starijih sistema može da bude samo privremeno rešenje pod uslovom da se i za takvu operaciju nađe novac, dok je sasvim sigurno da insistiranje na zadržavanju zastarelog oružja predstavlja veliki trošak zbog čestih kvarova i nužnih popravki, kao i nepouzdanosti takvog rešavanja problema.

Sa takvim problemom suočile su se sve evropske zemlje u tranziciji: model Istočnog bloka podrazumevao je predimenzionirane armije, tehnički oslonjene na SSSR, odakle su stizali oprema, oružje, rezervni delovi i sva potrebna logistika u skoro neograničenim količinama. Takođe, bilo je to i snažno uporište u domaćim društvima, gde su armije imale neograničenu mogućnost raspolaganja novcem. Pridruživanje programu Partnerstvo za mir, koji je obuhvatio čitavu Evropu, uključujući i Rusiju, donelo je potpuno novi pojam sistema kolektivne bezbednosti, u kome više nije bilo mesta za grandomanske armije, već se pred zemlje članice postavio širok izbor programa u kojima bi mogle da učestvuju i tako doprinesu združenoj bezbednosti. Iako su SCG i BiH još jedine dve zemlje koje nisu članice ovog programa, njihovo pridruživanje je bliska izvesnost, bar SCG, i utisak je da je pomenuto aktuelno rashodovanje određenih sistema zarad „kompaktizacije“ armije pouzdan znak da se u SCG ide tim putem.

Najpre mora da dođe do rasterećenja arsenala i smanjenja efektiva na realnu veličinu, odakle može da počne postepen razvoj, prilagođen mogućnostima. U slučaju SCG, situacija je poput one u kojoj su se nalazile armije Rumunije, Hrvatske, Slovenije, Češke ili Bugarske, gde su zaostali glomazni arsenali zastarelog oružja, bez mogućnosti da budu brzo zamenjeni prikladnijom i boljom opremom. U većini ovih zemalja se pristupilo traženju velikih partnera sa strane, u pokušaju da se razvije oružje prilagođeno novoj realnosti: smanjenim domaćim porudžbinama, ali sa prioritetom da prodajom na svetskom tržištu opravdaju svoj razvoj. Iako tu ima lutanja, trošenja energije i novca na pogrešne stvari, tragova razmišljanja karakterističnog za prohujala vremena, postepeno sve ove zemlje izlaze na tržište sa rešenjima koja zadovoljavaju nove standarde, a koja su proporcionalna njihovim industrijama, znanju i budžetu, i kao takva počinju da - donose novac.

Domaća industrija naoružanja i vojne opreme mora da započne razvoj i proizvodnju projekata koji mogu da zadovolje deo budućih potreba VSCG, ali pre toga da donesu zaradu na tržištu, odakle bi isključivo mogle da se finansiraju dalje neophodne nabavke. U aktuelnoj situaciji čini se da pitanje realnih potreba VSCG izgleda kao teži deo zadatka usled nedefinisane buduće uloge vojske (strategije odbrane), dok je nastup na svetskoj pijaci već lagano započeo. Široka inicijativa koju je pokrenuo još tadašnji premijer Zoran Đinđić, a kasnije nastavio Živković, i naročito Ministarstvo odbrane kada ga je preuzeo potpredsednik Demokratske stranke Boris Tadić sa svojim saradnicima, došla je kada se u ovim krugovima uočio potencijal namenske industrije SCG, čiji bi profiti bili zamajac preko koga će isključivo moći da se dođe do svežeg novca za državu i obnovu vojske.

Nakon personalnih promena u vrhu ključnih fabrika i preduzeća ovog kompleksa, poput Jugoimporta SDPR i Zastave - namenske, pristupilo se agresivnijoj politici nastupa: Zastava oružje (preimenovana u Namensku), kao najveći proizvođač, polako se vraća u SAD, uz fabriku municije Prvi partizan iz Užica, koja je nedavno dobila i ugovor sa armijom Portugalije za izvesne količine municije. To su prvi koraci, ali važni, nakon godina tavorenja i besperspektivnosti. Još neki napredniji projekti mogu da imaju perspektivu na globalnom tržištu poput lake bespilotne letelice Utve iz Pančeva (koja zahteva kooperaciju sa nekim od svetskih proizvođača elektronske opreme) ili protivoklopnog raketnog projektila „bumbar“, čiji je razvoj počeo još pre nekoliko godina.

Dilema koja je za sada otvorena tiče se daljih, daleko krupnijih poteza i njihovog odobravanja ili sprečavanja: najpre, da li se isplati modernizovati kako preostale, tako i rashodovane stare tenkove T-55, što se sada predlaže iz dela industrije odbrane, ili ih jednostavno „baciti“ u staro gvožđe? Dok su Češka, Poljska i Bugarska svoje T-55 uglavnom isekle i pretopile u železarama (deo sredstava za to je dobijen od EU i SAD), Slovenija ih je modernizovala po ceni od 1,5 miliona evra po komadu i nije mogla da proda nijedan primerak u svetu. SCG je uspela da proda neka rešenja u modernizaciji ovog sovjetskog tenka u dve zemlje, ali sada se s razlogom postavlja pitanje da li uopšte ima novca da se ti tenkovi ovde modernizuju; ako se to odobri, hoće li onda uspeti da se prodaju u svetu i tako povrate uloženo uz zaradu, odnosno da li iko u sistemu odbrane može da opravda rizičan potez njihove modernizacije zarad daljeg delimičnog zadržavanja u redovima VSCG.

Slično je i sa starim haubicama i protivavionskim topovima, čiji su projekti modernizacije takođe predstavljeni Ministarstvu odbrane ovih dana: da li će i to moći da se opravda kroz profit, ili je reč o još jednom reliktu mišljenja iz prohujalih vremena. Jer, vreme vojne industrije SFRJ, kada su se u velikim serijama proizvodili domaći avioni, tenkovi, raketni lanseri, brodovi, i izvozili po zemljama Afrike i Azije, sada je daleka prošlost, i teško da će se neka slična saradnja među zemljama bivše Jugoslavije ikada povratiti, ali nepoznato je koliko se u sistemu odbrane još uvek razmišlja u tim terminima i koliko odluka bi moglo da bude pogrešno doneto na osnovu „starih dobrih vremena“.

Još jedan interesantan primer koji ukazuje kakvi problemi tek predstoje mogla bi da bude i nova automatska puška M-21, na čiji početak proizvodnje se čeka u kragujevačkoj fabrici Zastava - oružje: dok iz fabrike već najavljuju kako je reč o pušci kojom će srpski vojnik biti opremljen u 21. veku (odatle i naziv modela), iz redova jedinica koje su imale priliku da testiraju ovu pušku, ali i od pojedinih stručnjaka, čuju se primedbe da je reč o oružju koje je samo „našminkana verzija“ pedeset sedam godina starog „kalašnjikova“, od koga je puška M-21 nastala. „Puška je predugačka, potcevni bacač granata je čini preteškom, i ne odlikuje se nikakvom prednošću u odnosu na Nato puške koje smo prethodno probali“, rekao je Blic Newsu jedan od oficira VSCG koji je među prvima imao prilike da testira ovo oružje. Pitanje je kako će biti odlučeno da li će ovo rešenje biti uvedeno u jedinice VSCG, da li je ono zaista potrebno vojsci i kolika će biti cena takvog aranžmana, odnosno da li se uopšte isplati razvijati samostalni domaći projekat ili treba tražiti partnera u inostranstvu? Poznato je, naime, da je naša fabrika dugo imala problem s osvajanjem tehnologije proizvodnje polimerskih materijala na kojima se sada insistira kod ove puške, dok se na razvoju nekih drugih modernih konstrukcijskih rešenja uopšte nije ni radilo. Iako Zastava - oružje uspeva da plasira neke svoje modele na strana tržišta, i to upravo one zasnovane na „staromodnim“ tehničkim rešenjima, teško je oteti se utisku da je kod „ultrasavremene“ M-21 za sada isti slučaj kao i sa Zastavinim automobilima „jugo“: nešto nove plastike na starom tehničkom rešenju.

Od starog novo

Nedavno promovisan projekat domaće samohodne haubice „nora“ od 155 milimetara, postavljene na specijalno dorađenu šasiju kamiona FAP, predstavlja još jedan od pokušaja da se na osnovu starih rešenja napravi aktuelan komercijalan proizvod.

Naime, pomenuta haubica „nora“ predstavljala je u originalnoj verziji jedan od uspešnijih izvoznih artikala SFRJ, koji je svoju ratnu promociju doživeo u rukama iračkih artiljeraca za satiranje iranske pešadije u ratu tih dveju zemalja. Cev ove kvalitetne haubice razvijao je engleski naučnik Džon Bul, svojevrsni „balističarski genije“, čije usluge je SFRJ mogla sebi da priušti u „berićetnim godinama“, krajem sedamdesetih. Bul je ubijen 1991. godine u jednom hotelu u Španiji kada je otkriveno da je spremao „super-top“ za Sadama Huseina kojim bi Irak mogao da dobaci projektile punjene bojnim otrovima do Izraela.

„Nora“ je bila i u sastavu JNA u borbama po Slavoniji, razarajući Vukovar i Osijek. Da novo domaće rešenje samohodne haubice ima šire uporište, pokazuje i primer Rumunije, gde je sličan top u istom kalibru montiran na šasiju tamošnjeg kamiona ROMAN, i to u saradnji sa čuvenom izraelskom firmom Elbit. Taj sistem je nazvan ATROM i prikazan je na izložbi u Bukureštu septembra prošle godine kao veliki izvozni projekat rumunske vojne industrije.

Bilo nekad

Neki od proizvoda namenske industrije SFRJ koji su imali prodaju u svetu:

- Avion Super galeb G-4: kvalitetan i pouzdan školsko-borbeni avion koji je imao veliki izvozni potencijal. Izvesnu količinu kupila je Burma, dok je još nekoliko zemalja pokazalo interes; Makedonija je pre dve godine usled borbi s albanskim bandama pregovarala sa SRJ o kupovini nekoliko primeraka. Proizvodnja koja se odvijala u fabrici Soko u Mostaru okončana je izbijanjem rata 1991. godine. Danas je u SCG tehnički nemoguće obnoviti taj proces iako je u slučaju G-4 verovatno reč o jedinom oružju u VSCG čija bi modernizacija bila i te kako opravdana.

- Avion Galeb G-2: školsko-borbeni avion stare generacije koji je sa uspehom prodat u nekoliko afričkih zemalja poput Libije i Ugande. Danas izaziva veliku pažnju kod kolekcionara starih aviona, što otvara šansu za prodaju desetina rashodovanih primeraka.

- Tenk M-84: reč je o uspešnoj modernizaciji sovjetskog tenka T-72, koji su jugoslovenski stručnjaci znatno poboljšali s nekoliko sistema. Izvesna količina je prodata Kuvajtu 1989. godine, i to je bio jedan od najboljih izvoznih poslova SFRJ kada je reč o prodaji oružja. Danas je veoma teško obnoviti ovaj projekat jer se većina kooperanata u ovom poslu nalazi izvan granica SCG, a sam tenk je na ivici zastarelosti. Hrvatska je pre dva meseca predstavila svoj tenk Degman, usavršeni model proistekao iz ovog projekta, za koji se nada da će joj doneti veliku zaradu.

- Višecevni bacač raketa Orkan: ovaj efikasni sistem razvijen je u SFRJ namenski za potrebe Iraka u ratu ove zemlje s Iranom tokom osamdesetih. Reč je o skupom oružju čija je gotovo celokupna proizvodnja izvezena, dok je svega par primeraka zadržano za JNA. Kao i u slučaju tenka M-84, ključne komponente ovog sistema izrađivane su u fabrikama širom SFRJ, tako da je danas nemoguće samostalno obnoviti ovaj projekat čak i ako bi se pojavilo interesovanje u svetu.

Hrvatsko iskustvo

Kakvi bi problemi mogli da očekuju Zastavinu pušku M-21 u njenom uvođenju u naoružanje VSCG, ali i najpre u pokušajima da bude izvezena u druge zemlje, možda bi najbolje mogao da pokaže primer hrvatske automatske puške APS-95.

Hrvatsko Ministarstvo odbrane je u saradnji sa tamošnjim koncernom Alan razvilo sredinom devedesetih ovo oružje kao želju da se zamene ostareli „kalašnjikovi“ i da se napravi dobar izvoz. APS-95 je, identično kao i M-21, bila „našminkani kalašnjikov“, prepravljena u Nato kalibar metka, što je u glavama planera trebalo da je automatski „preporuči“ za integraciju Hrvatske u zapadni vojni savez. Međutim, puška nikada nije zaživela, najpre usled velike cene proizvodnje, ali i mnogo više usled prevaziđenosti koncepta na kome se zasnivala. Naročito je interesantno da osavremenjene puške, zasnovane na „kalašnjikovu“, po svetu masovno nude Izraelci (model Galil) i Južnoafrikanci, s izraelskom licencom za istu pušku, po cenama manjim od cene pokretanja sopstvene proizvodnje jer je u toku masovno povlačenje tih puški iz arsenala obeju zemalja, usled uvođenja novih modernijih modela zasnovanih na specifičnom „bul pap“ dizajnu.