Iluzije „Zastave”

Agonija nekada jednog od najvećih industrijskih giganata bivše Jugoslavije, „Zastave” iz Kragujevca traje, evo, već deceniju i po. Od trenutka kada je počeo sunovrat zemlje u vrtlog rata do danas, kola kragujevačkog proizvođača kretala su se nizbrdo i samo nizbrdo. Bezbroj pokušaja da se zaustavi propadanje fabrike, koja je 1990. godine proizvodila 230 hiljada automobila i bila među srednje velikim automobilskim kompanijama u Evropi, do dana današnjeg ostalo je bez rezultata. Bivša vlast i pojedinci u njoj samo su podgrevali nade Kragujevčana u bolje sutra, bez realnih šansi da se, u uslovima sankcija, nezapamćene inflacije, ratnih zbivanja i narastanja socijalnog nezadovoljstva bilo šta može učiniti.

Širenju iluzija o oporavku „Zastave” nemalo su doprineli i čelnici kragujevačkog posrnulog giganta tvrdoglavim nastojanjem da ubede i javnost i državu da su perspektive, ipak, svetle i da samo treba naći strateškog partnera koji će doći, uložiti nekoliko stotina miliona tadašnjih maraka i – proizvodnja će krenuti. Uporno je stvarana atmosfera da je partner „pred vratima” i da posao samo što nije sklopljen. Želja im je, u stvari, bila samo da ostanu u „igri”, jer, da su delili sudbinu radnika na plaćenim odmorima s mizernim primanjima, drugačije bi se ponašali.

Teško je poverovati da, kao stručnjaci, nisu znali kretanja u svetskoj automobilskoj industriji, da nisu mogli da uvide da s postojećim proizvodnim programom, zastarelim modelima, koji ne zadovoljavaju ni najminimalnije evropske standarde, ne mogu da načine iole ozbiljniji korak napred.

Ni dolazak novih vlasti nije pomerio stvar s mrtve tačke. Program o revitalizaciji, odnosno dekomponovanju „Zastave” na manje proizvodne celine koje bi bile rentabilnije, podrazumevao je i smanjenje broja od tridesetak hiljada „zaposlenih” na značajno manju cifru. Ali, očigledno je da tu Pandorinu kutiju niko nije smeo da otvori...

Najnovija priča sa Malkomom Briklinom, u stvari je, po svemu, novo zavaravanje sa starim igračem. Jer 120.000 automobila prodatih u projektu „Jugo-Amerika”, doneli su zaradu američkom biznismenu, ali je ogroman broj reklamacija pao na teret „Zastave” što je proizvelo gubitke našoj strani u ovom poslu.

U ovakvoj situaciji „kupovanje vremena” sa bilo kojim takozvanim stranim partnerom je isto što i hvatanje davljenika za slamku. Što se više odlaže konačno rešenje, sve će biti teže. Izlaz je zaista u dekomponovanju „Zastavinog” kompleksa, u pokušaju da se uposle kapaciteti koji mogu da zadovolje evropske standarde u proizvodnji delova i opreme, odnosno da se revitalizuje ono što vredi i može da nađe kupca.

Jer, sa proizvodnjom automobila, ovakvih kakvi su i ovim brojem zaposlenih „Zastava” je definitivno na kraju puta.