Ševardnadze u srpskom scenariju

Mrtav ili živ, Gamsahurdija ne može više naškoditi Gruziji", rekao je Eduard Ševardnadze kada je 1992, u epilogu građanskog rata i obračuna u Tbilisiju, javljeno da je njegov oponent, inače prvi slobodno izabrani predsednik te bivše sovjetske republike posle SSSR – izvršio samoubistvo. Sukob na ulicama počet je naredbom Gamsahurdije policiji da puca u demonstrante. Nezadovoljni vladanjem šefa države, oni su tražili da se predsednik povuče sa dužnosti. Videvši da je poražen, Gamsahurdija se ubio.

Stolica Zvijada Gamsahurdije pripala je tada Ševardnadzeu, Gorbačovljevom ministru čije je istorijsko "da" otvorilo put ujedinjavanju Nemačke, simbolišući širinom i lakoćom ustupaka Zapadu priznanje Moskve da je Sovjetski Savez od tog časa stvar prošlosti. Imperija je izgubila "hladni rat", Rusija je ostala s posledicama poraza.

Ime Gruzina Ševardnadzea, izdanka jednog uveliko darovitog, uveliko impulsivnog i božijim darom raspevanog naroda (međutim, takođe i zemljaka po zlu čuvenih Berije i Staljina), podrazumevalo je iz tih razloga njegov vrlo visok politički kredit na Zapadu. Pogotovo u SAD, u čijoj su pojavi Rusija Jeljcina, u istoj meri i Gruzija, sada pronašle svog prvog postsovjetskog idola.

Birajući između Rusije i Zapada, Ševardnadze je ne dvoumeći se izabrao Zapad. Savezništvo SAD, sračunato na jačanje američkih pozicija u zoni petroleja raspoređenog u nalazištima u području Kaspija. U izboru sredstava zanemario je taktičnost diplomatije. U strategiji gruzijske spoljne politike, izabrao je bez uočljivog razloga prezir u odnosu na mogućnost koegzistencije s Rusijom, uključujući i flagrantno prenebregnuto nastojanje Moskve da Ševardnadze razume ruske bezbednosne interese. Naročito u Čečeniji, gde je Rusiji zapretila opasnost državnog raspada.

U ratu Kremlja i separatista, Ševardnadze je uzeo u zaštitu secesioniste. Progonjenima u Rusiji pružio je utočište u Gruziji. Nije slutio da će njegove reči o Gamsahurdiji – "mrtav ili živ, ne može više naškoditi Gruziji", deset godina kasnije postati sopstveno sročen epitaf njegovoj prisilno prekinutoj vladavini.

U subotu i nedelju, na vrhuncu gruzijskog unutrašnjeg zapleta, srećnik u dosad tri neuspela atentata na njega, Ševardnadze je imao povoda da razmišlja o sopstvenoj glavi, ali u tom trenutku on je bio ličnost periferna za Gruziju.

U Tbilisiju, kulise nedeljnog obrta razmeštane su dobre dve nedelje, odmah od izbora 2. novembra. Glasanje za parlament preobraženo je u mehanizam kojim je iz Vašingtona još jedanput aktiviran "srpski scenario", dizajniran 2000. za pomeranje s vlasti Miloševića.

Predvodnici "gruzijskog DOS-a" Nino Burdzanadze i Mihajil Saakašvili, predsednica parlamenta i budući šef države, probrani su kadrovskim filtriranjem lidera opozicije sa stanovišta najprikladnije podobnosti, obavljenim u Americi. Iz SAD, u Gruziji je još dugo pre izbora instalirano i bilo na mestima i sve prateće tehničko osoblje – stručnjaci za javno mišljenje i kontrolu glasova pri izlazu, stratezi i konsultanti nevladinih organizacija i propaganda, pripravna da reklamira "faul" čim se utvrdi da je režim Ševardnadzea "režirao" rezultat izbora. Predviđalo se da će on to pokušati.

Vest koja će mobilisati građane za demonstracije na ulicama, da je šef države gubitnik, da pobeda pripada opoziciji, propuštena je u javnost kanalima pod kontrolom Vašingtona. Ta vest poslužila je kao okidač građanske neposlušnosti i masovne civile pobune.

Sve ostalo – bekstvo Ševardnadzea iz parlamenta, masa nezadovoljnika na ulicama, opsednuto sedište šefa države i pretnja da će vlast upotrebiti silu, atmosfera bezmalo fizičkog osećaja da novi oružani sukob u gradu tek što nije počeo i da se, s gomilama smrknutih protuva u kožnim jaknama, za već gotovo krvoproliće u stvari iščekuje još samo prvi pucanj, nešto je od "već viđenog".

Na tim istim ulicama Crvena armija ugušila je 1921. ustanak Gruzina protiv komunista. Sovjetska vojska intervenisala je tu bojnim otrovima, gušeći sličnu pobunu 1989. godine. Tri godine kasnije istovetna turbulencija naoružanog haosa odnela je sobom Gamsahurdiju.

Ševerdnadze, srećom, nije pucao. Da je takvu nameru i imao, najureni predsednik teško da je više to mogao, pošto su mu poslušnost otkazale i vojska i policija. Njegov do srži korumpirani režim i izraženi nepotizam u izboru saradnika nije imao više ko da brani. Došavši na vlast kao neko uz kojeg se polažu najuzvišenije nade nacije, da će pre svega zemlju izbaviti siromaštva i njenim građanima povratiti dostojanstvo, bivši šef KGB, član Politbiroa KPSS, onda akter Zapada unutar tabora istočnog bloka, izmakao je u nedelju u ponuđeni egzil kao široko omražena ličnost – neko ko je zloupotrebom lične vlasti sve to što je od njega očekivano nehatno i lično izneverio.

Takav Ševardnadze nije sada bio više potreban ni Americi. Pogotovo kada se u Vašingtonu uočilo da se unezvereni predsednik Gruzije, ne znajući više na koju će stranu, ne libi da pomoć u valjda poslednjem tekućem "mini hladnom ratu" na Kavkazu, potraži zadocnelim osmesima Putinovoj Rusiji.