Tu si bre da lečiš, a ne da se bečiš - dreknuo je na medicinsku sestru s one strane šaltera suvonjavi penzioner. Zatim joj iz ruke otrgao upute, pa iz sveg glasa zaređao po porodičnom stablu medicinarke. I majku i oca, i nanu, dete, dugačak je bio spisak pomenute familije...
Kroz dijagnostičko odeljenje Urgentnog centra dnevno prođe dnevno u proseku od 400 do 800 pacijenata. Samo na neurološkom bloku od početka ove godine pregledano je hiljadu i po ljudi. Mnogo ljudi, mnogo je i ćudi. Lekari dužni da leče, a gotovo svakodnevno obavezni i da trpe. Pitanje je samo šta i koliko?
Doktor Gordana Rakić radi na urgentnoj neurologiji, a njena iskustva sa pacijentima posle 20 godina rada u duševnoj bolnici su zanemarljiva spram ovih koje je stekla u Urgentnom. U ludnici joj pacijenti nisu pretili!
- Za prevelik broj pacijenata najviše je kriva Hitna pomoć. Ni ne pogledaju bolesnika, a odmah na uputu pišu "neurologija". Tako zbog običnih glavobolja, sinuzitisa, išijasa nekada ne stižem da obradim pravog neurološkog pacijenta koji je hitan. A pijani svake noći prosto naleću na ovo odeljenje. Poslali jednog, nije znao ni gde se nalazi, ni gde stanuje. Pregledam ga, kažem mu da je zdrav, ali i podnapit, odvedemo ga da odspava u sobu za opservacije, a gospodin kad se probudio urinirao po celoj sobi, izlupao sve što je dohvatio, valjda mu smeštaj nije bio po volji... Ima i onih kojima kad kažete da nisu slučaj za Urgentni kao da je žao što su zdravi. Takvi psuju, prete, pitaju koliko treba da plate za dijagnozu...
Pamtim kad mi je zet ozbiljno povređen da sam razgovarala sa ukućanima telefonom. U tom momentu su se otvorila vrata, ušla je registrovana narkomanka. Videvši me sa slušalicom u ruci, a ja pričam sa ćerkom je li zet živ, momak u pratnji pacijentkinje se razgoropadio, počeo da urla "prosviraću ti lobanju, spuštaj slušalicu", seća se ona. Ne boji se, mada nije zgodno kad razjareni pacijent obeća "sačekušu" posle radnog vremena ili pak zna kućne adrese osoblja.
- Doktora Bajeca su pretukli, u gipsu završio, a taj čovek je - školski primer lekara. Nikada nikog nije odbio, nikome naplatio. Zadnje je vreme došlo, pribojava se Rakić. Raditi sa ljudima je teško, kaže sestra sa istog odeljenja. Sa bolesnima još teže. Na nju je nasrnuo vremešni kaskader Bata Kameni.
- Doveo je suprugu, seli su u čekaonicu, ženi je iznenada pozlilo, a on nogom razvalio dvoje vrata, pa pretio bombom, žalio na sav glas što on nije neka vlast pa da nas pobije, kaže. Ispred ortopedije gužva. Na kolicima za hitan transport bolesnika hrče beskućnik. Pored njega dete sa obe noge u gipsu drži otac u naručju. Čekaonica kao šibica. Tehničaru Slaviši smene uvek zapale u nezgodno vreme. Takvi mu i pacijenti. Arkan, Ćanda, Bombona, Šijan... Međutim, najviše pamti anonimnog pacijenta koji ga je izudarao.
- Došlo mu tako. Što? Što je nekulturan! Počeo da viče na žene u hodniku, izašao sam da ga smirim, međutim spopao ga nekakav napad besa pa skočio i na mene. Obezbeđenje ga na kraju otrglo, priča i kaže da ljudi mahom shvataju Urgentni kao ustanovu koja će momentalno rešiti sve njihove probleme.
- Nemoguće! Zna se red hitnosti u medicini, a ovde je svako sebi najhitniji. Svakog svoje najviše boli! Imali smo jednog čoveka koji je tvrdio da ga više boli urasla dlaka na zadnjici nego momka koga smo primili preko reda zbog preloma butne kosti. Neki dođu kad ih načepe u autobusu. Mada ima i tragičnih scena. Skoro je došao čovek sa zabijenom sekirom posred glave, posvađao se sa ženom, pacijenti u čekaonici se razbežali, neki povraćali... Svašta vidimo. Ipak najgori su alkoholičari i novopečeni bogataši. Kad dođe policija takvi su manji od makovog zrna, dodaje Slaviša. Bolničar Miloš razume i besparicu i male plate... ali... Svako jutro emocije ostavi pred vratima.
- Mi njima dođemo kao ventil. Da se istresu na nama. Dođu istraumirani za najbanalnije stvari. Ima porodičnih problema i sve to tebi priča. A nije tvoj posao da mu spašavaš brak! Ili dovede prijatelj prijateljicu, nju guši, srce joj iskače, dobije histeričan napad pa ubeđuje nas da mi ubedimo njenog dragana da ostavi ženu jer je ona, bože moj, težak slučaj. Pobiju se u hodniku, mire...
Posle su nezadovoljni uslugom. Mogu da te psuju, a ti njih čik i pogledaj popreko. Da ih izbacite bez pregleda ne smete, ipak odgovorni ste za njegovo zdravstveno stanje, kaže on. Nedavno mu jedan krizirani narkoman, unezvereno gurao u džep 20 dinara, u zamenu za iglu i špric. Kako pregovori nisu upalili, pacijent promenio metod. Uperio bolničaru pištolj pod nos. Svakom svoja muka najteže pada, kažu pacijenti. A od onog broja sa početka priče, od one cifre od 400-800 pregledanih dnevno, skener u samo deset odsto slučajeva zaista i utvrdi bolest... Tih deset odsto i ostane u bolnici. Takvi, tvrde lekari, ne vitlaju pištoljima! Takvima je samo jedna želja na pameti.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 0
Pogledaj komentare