Dan štrajka milion dolara

Pravo na štrajk bi inače trebalo izbaciti iz svih zakona, jer se kosi sa zaštitom i pravom raspolaganja privatnom svojinom, a u uslovima u kojima je u skoro svim državama garantovana minimalna zarada i postoji socijalna pomoć za nezaposlene ne postoji ni socijalno opravdanje za toleranciju prema štrajkačima. Ako se gospodi mašinovođama i šoferima ne sviđa plata ili uslovi, mogu da slobodno potraže drugi posao, a ako za njihovom strukom trenutno ne postoji potražnja, neka rade neki manuelni posao za minimalnu nadnicu ili neka zagreju stolicu i prekvalifikuju se, a ti koji štrajkuju i time prouzrokuju materijalnu štetu trećim licima, trebalo bi da budu sudski gonjeni dok to sve to ne plate do poslednjeg dolara, a ne samo tričavih milion dolara dnevno, a pritom ne treba kažnjavati samo sindikat, već i individualne štrajkače.

Pravo na štrajk i legitimnu političku borbu sa vladajućom kastom ne može niko zabraniti radnicima. Posle takvih zabrana slede revolucije. Nadam se da tako nesto sleduje i u Americi (ili makar neredi poput onih nedavno u Parizu).
Solidarnost sa radnicima i radnicama u Njujorku i prezir prema svim onima koji više brinu za "privatnu imovinu" nego za ljudske živote. Trebalo bi ovakve, poput gospodina-gradjanina Dovle slati da voze po metrou 10 časova dnevno uz minimalnu nadnicu do 65-te godine.
Samo bolesnici i sumanuti zlikovci mogu da prizivaju u pomoć sredstva kojim se koristio kapitalizam u svom najgorem i najstrašnijem periodu, tzv. imperijalizam.

Pravo na štrajk bi inače trebalo izbaciti iz svih zakona, jer se kosi sa zaštitom i pravom raspolaganja privatnom svojinom, a u uslovima u kojima je u skoro svim državama garantovana minimalna zarada i postoji socijalna pomoć za nezaposlene ne postoji ni socijalno opravdanje za toleranciju prema štrajkačima. Ako se gospodi mašinovođama i šoferima ne sviđa plata ili uslovi, mogu da slobodno potraže drugi posao, a ako za njihovom strukom trenutno ne postoji potražnja, neka rade neki manuelni posao za minimalnu nadnicu ili neka zagreju stolicu i prekvalifikuju se, a ti koji štrajkuju i time prouzrokuju materijalnu štetu trećim licima, trebalo bi da budu sudski gonjeni dok to sve to ne plate do poslednjeg dolara, a ne samo tričavih milion dolara dnevno, a pritom ne treba kažnjavati samo sindikat, već i individualne štrajkače.

Pravo na štrajk i legitimnu političku borbu sa vladajućom kastom ne može niko zabraniti radnicima. Posle takvih zabrana slede revolucije. Nadam se da tako nesto sleduje i u Americi (ili makar neredi poput onih nedavno u Parizu).
Solidarnost sa radnicima i radnicama u Njujorku i prezir prema svim onima koji više brinu za "privatnu imovinu" nego za ljudske živote. Trebalo bi ovakve, poput gospodina-gradjanina Dovle slati da voze po metrou 10 časova dnevno uz minimalnu nadnicu do 65-te godine.
Samo bolesnici i sumanuti zlikovci mogu da prizivaju u pomoć sredstva kojim se koristio kapitalizam u svom najgorem i najstrašnijem periodu, tzv. imperijalizam.