Diploma magistra služi samo za slikanje

Sve je to pomalo neozbiljno i veoma mnogo u zaostatku sa realnim vremenom. Državna služba za zapošljavanje se bavi nekom statistikom i nekim samoreklamiranjem, fakulteti gledaju u državni budžet, svi proračunavaju koji poeni i potezi će doneti najviše novca iz budžeta, a nezaposlenih sve više. I da situacija bude gora, čak i mladi kadrovi iz naših škola svih nivoa izlaze manje ili više inferiorni za obavljenje pisla za koji su se školovali. Istina je da škole i fakulteti ne prate društvene promene, ne prate promene u nauci, ne prate promene u praksi, za to nisu ni stimulisane niti je takva delatnost predvidjena za njih. Nedostaju obrazovni programi, nedostaju predavači, nedostaje praksa... Reforma jeste veliki napor, jeste da treba novac za nju, ali glavni su ljudi, ljudi koji mogu pokrenuti prave reforme i izvesti ih do kraja.

Istina je da mnogi naši školovani ljudi nemaju veštine koje se traže, nemaju nikakvo iskustvo... Da li napomenuti da je poznavanje rada na kompjuteru potrebno već od nivoa trgovca u marketu, automehaničara i ta potreba je intenzivnija sa porastom obrazovnog nivoa. Gde i koliko se ljudi osposobljavaju za rad na računaru uz izdavanje medjunarodno priznate licence? Veoma malo da bi to bilo ozbiljno.
Uz poznavanje rada na računaru je neophodno poznavanje bar engleskog jezika, koliko i kako se uče jezici kod nas? Koliko su ta učenja na nivou dobijanja medjunarodno priznatih licenci?
Koliko novca je namenjeno za razvijanje i finansiranje centara za obuku koji bi bili kvalifikovani za obučavanje ljudi da rade na najmodernijim i skoro redovno kompjuterizovanim mašinama za rad u metalskoj industriji, prehrambenoj industriji, gradjevinarstvu, poljoprivredi, transportu... Gde je razvijanje i finansiranje centara u kojima bi kjudi sa fakultetskom diplomom bili upoznati sa najnovijim dostignućima i obučeni za rad po najnovijim svetskim standardima i tehnologijama u svojoj struci...
Umesto toga mi sve češće čujemo visokoumna pitanja tipa "da li nama treba toliko školovanih ljudi", a ceo svet čini ogromne napore da svoje gradjane uvede u proces stalnog i neprekidnog doškolovavanja i učenja...

Kompletna država zahteva generalno spremanje. Menjaju se vlade, menjaju se ministri a stručne službe državnih organa su nepromenljive i ukopane u svoje vreme i svoje shvatanje društva.

Problem kod nas je sto najvise vredi 'veza' a ne skola ili znanje, pa zbog toga nemamo nikakve sanse da napredujemo kao narod i kao drzava. Mi jednostavno ne mozemo napred, jer se znanje ne ceni, a uspeh se nipodostava i pokusava da se umanji, umesto da sebe poboljsavamo (umesto da sebe podignes, ti smanji onog boljeg, i to svim neformalnim sredstvima).
Ja sam eto zavrsio postdiplomske a nikako mi se ne mili da uradim magistarski rad i magistriram jer sam primetio da tako nikako ne mogu da nadjem posao. Ako trazim posao za tu spremu, nema sanse da mi neko da da upravljam necim, a ako trazim posao za nizu spremu, onda niko nece magistra da mu radi te poslove a on da bude sef sa manjom spremom.
Moj prosek na studijama i na postdiplomskim je bio preko 9,5, ali to nista ne vredi. Moram da priiznam da sam imao motiva da ucim a takodje i malo straha jer sam bio pod stipendijom. Ja sam recimo dobio stipendiju od jedne nase velike strane banke, i po ugovoru sam bio obavezan da dodjem da radim ako me pozovu. Medjutim, njima nije nikad bila namera da me pozovu da radim, a cak su me odbijali i na razgovorima za poslove na koje sam se prijavljivao. Posle sam shvatio da je cela shema oko stipendija bila fora da direktor banke izvuce pare i podeli sa dekanom fakulteta.

Sve je to pomalo neozbiljno i veoma mnogo u zaostatku sa realnim vremenom. Državna služba za zapošljavanje se bavi nekom statistikom i nekim samoreklamiranjem, fakulteti gledaju u državni budžet, svi proračunavaju koji poeni i potezi će doneti najviše novca iz budžeta, a nezaposlenih sve više. I da situacija bude gora, čak i mladi kadrovi iz naših škola svih nivoa izlaze manje ili više inferiorni za obavljenje pisla za koji su se školovali. Istina je da škole i fakulteti ne prate društvene promene, ne prate promene u nauci, ne prate promene u praksi, za to nisu ni stimulisane niti je takva delatnost predvidjena za njih. Nedostaju obrazovni programi, nedostaju predavači, nedostaje praksa... Reforma jeste veliki napor, jeste da treba novac za nju, ali glavni su ljudi, ljudi koji mogu pokrenuti prave reforme i izvesti ih do kraja.

Istina je da mnogi naši školovani ljudi nemaju veštine koje se traže, nemaju nikakvo iskustvo... Da li napomenuti da je poznavanje rada na kompjuteru potrebno već od nivoa trgovca u marketu, automehaničara i ta potreba je intenzivnija sa porastom obrazovnog nivoa. Gde i koliko se ljudi osposobljavaju za rad na računaru uz izdavanje medjunarodno priznate licence? Veoma malo da bi to bilo ozbiljno.
Uz poznavanje rada na računaru je neophodno poznavanje bar engleskog jezika, koliko i kako se uče jezici kod nas? Koliko su ta učenja na nivou dobijanja medjunarodno priznatih licenci?
Koliko novca je namenjeno za razvijanje i finansiranje centara za obuku koji bi bili kvalifikovani za obučavanje ljudi da rade na najmodernijim i skoro redovno kompjuterizovanim mašinama za rad u metalskoj industriji, prehrambenoj industriji, gradjevinarstvu, poljoprivredi, transportu... Gde je razvijanje i finansiranje centara u kojima bi kjudi sa fakultetskom diplomom bili upoznati sa najnovijim dostignućima i obučeni za rad po najnovijim svetskim standardima i tehnologijama u svojoj struci...
Umesto toga mi sve češće čujemo visokoumna pitanja tipa "da li nama treba toliko školovanih ljudi", a ceo svet čini ogromne napore da svoje gradjane uvede u proces stalnog i neprekidnog doškolovavanja i učenja...

Kompletna država zahteva generalno spremanje. Menjaju se vlade, menjaju se ministri a stručne službe državnih organa su nepromenljive i ukopane u svoje vreme i svoje shvatanje društva.

Problem kod nas je sto najvise vredi 'veza' a ne skola ili znanje, pa zbog toga nemamo nikakve sanse da napredujemo kao narod i kao drzava. Mi jednostavno ne mozemo napred, jer se znanje ne ceni, a uspeh se nipodostava i pokusava da se umanji, umesto da sebe poboljsavamo (umesto da sebe podignes, ti smanji onog boljeg, i to svim neformalnim sredstvima).
Ja sam eto zavrsio postdiplomske a nikako mi se ne mili da uradim magistarski rad i magistriram jer sam primetio da tako nikako ne mogu da nadjem posao. Ako trazim posao za tu spremu, nema sanse da mi neko da da upravljam necim, a ako trazim posao za nizu spremu, onda niko nece magistra da mu radi te poslove a on da bude sef sa manjom spremom.
Moj prosek na studijama i na postdiplomskim je bio preko 9,5, ali to nista ne vredi. Moram da priiznam da sam imao motiva da ucim a takodje i malo straha jer sam bio pod stipendijom. Ja sam recimo dobio stipendiju od jedne nase velike strane banke, i po ugovoru sam bio obavezan da dodjem da radim ako me pozovu. Medjutim, njima nije nikad bila namera da me pozovu da radim, a cak su me odbijali i na razgovorima za poslove na koje sam se prijavljivao. Posle sam shvatio da je cela shema oko stipendija bila fora da direktor banke izvuce pare i podeli sa dekanom fakulteta.