Učenje o bolu

Sjajna ideja i izgleda jos uspesnija realizacija - zaista za svaku pohvalu! Nama bi verovatno bila jos vise potrebna peta citanka koja bi dala nepristrasnu sliku o "Trecem balkanskom ratu" 1991-1995 godine, umesto politicki obojenih indoktrinacija koje apsolutno sve zemlje u regionu serviraju kao istorijske udzbenike. Pitanje je samo da li smo svi mi spremni da cujemo jednu takvu istinu...

Ovo shvatanje autora je toliko naivno da se jasno vidi da ne moze da izvuce pouke iz najosovnijih cinjenica istorije. Antifasizam je svakako pozitivan, ali barem svaki Srbin sada moze da vidi kako smo mi prosli kao antifasisti a kako su prosli Danci, Belgijanci, Francuzi, gde ili uopste nije bilo pokreta otpora ili ga je bilo minimalno u poredjenju sa nama, koji smo imali 2 pokreta i preko 150 hiljada ljudi pod oruzjem za vreme okupacije. Zasto smo se mi borili kad smo imali surove represalije prema narodu (vise desetina hiljada, Nemci su vodili tacnu evidenciju, a sa druge strane Danci sa kojima sam pricao govore kako im je za vreme 2.svetskog rata bilo tesko jer su imali bonove za hranu a i nije bilo banana. Oni prosto ne mogu da veruju da su Nemci samo u jednom danu streljali 5000 ljudi u Kragujevcu. Kako smo prosli mi a kako oni ? Sagledavajuci kompletno istoriju 2.svetskog rata, jasno se vidi da je pasivan otpor bio najbolje resenje, ako se naravno gleda sopstveni narod. Ako se antifasisticka borba vodi za 'tudj racun' odnosno drugu drzavu, kako je bilo kod jednog naseg 'antifasistickog' pokreta onda se svakako isplati jer cenu placa 'tudj' narod, to jest iste one drzave protiv koje se i borio od svog nastanka. Sa druge strane, drugi antifasisticki pokret je opet od svojih 'mentora' dobijao instrukcije da nije vreme za ustanak zbog strasnih represalija koje cemo doziveti, dok je kasnije ta (savetovana) pasivnost iskoriscena za odbacivanje saveznistva.

Sjajna ideja i izgleda jos uspesnija realizacija - zaista za svaku pohvalu! Nama bi verovatno bila jos vise potrebna peta citanka koja bi dala nepristrasnu sliku o "Trecem balkanskom ratu" 1991-1995 godine, umesto politicki obojenih indoktrinacija koje apsolutno sve zemlje u regionu serviraju kao istorijske udzbenike. Pitanje je samo da li smo svi mi spremni da cujemo jednu takvu istinu...

Ovo shvatanje autora je toliko naivno da se jasno vidi da ne moze da izvuce pouke iz najosovnijih cinjenica istorije. Antifasizam je svakako pozitivan, ali barem svaki Srbin sada moze da vidi kako smo mi prosli kao antifasisti a kako su prosli Danci, Belgijanci, Francuzi, gde ili uopste nije bilo pokreta otpora ili ga je bilo minimalno u poredjenju sa nama, koji smo imali 2 pokreta i preko 150 hiljada ljudi pod oruzjem za vreme okupacije. Zasto smo se mi borili kad smo imali surove represalije prema narodu (vise desetina hiljada, Nemci su vodili tacnu evidenciju, a sa druge strane Danci sa kojima sam pricao govore kako im je za vreme 2.svetskog rata bilo tesko jer su imali bonove za hranu a i nije bilo banana. Oni prosto ne mogu da veruju da su Nemci samo u jednom danu streljali 5000 ljudi u Kragujevcu. Kako smo prosli mi a kako oni ? Sagledavajuci kompletno istoriju 2.svetskog rata, jasno se vidi da je pasivan otpor bio najbolje resenje, ako se naravno gleda sopstveni narod. Ako se antifasisticka borba vodi za 'tudj racun' odnosno drugu drzavu, kako je bilo kod jednog naseg 'antifasistickog' pokreta onda se svakako isplati jer cenu placa 'tudj' narod, to jest iste one drzave protiv koje se i borio od svog nastanka. Sa druge strane, drugi antifasisticki pokret je opet od svojih 'mentora' dobijao instrukcije da nije vreme za ustanak zbog strasnih represalija koje cemo doziveti, dok je kasnije ta (savetovana) pasivnost iskoriscena za odbacivanje saveznistva.