Dogodilo se 6. novembra

OD starijih ljudi naučio sam da o mrtvima treba govoriti i misliti sve najbolje. Ipak, ako nekoga putevi gospodnji dovedu u ulogu da kroji sudbinu svih nas, a Boga mi, mnogima i zagorča život, onda nam jedino preostaje da kao pravoslavni hrišćani zapalimo sveću i molimo da mu bude oprošteno.

Slobodan Penezić Krcun imao je jedinu nesreću što je život prekinuo premlad. Sve ostalo je jedna od brojnih kolaterlalnih šteta za srpski narod. Srbi su ga voleli, ne zato što je bio dobar, već su lakoverno mislili da naša stvar jeste ne u antikomunizmu, već u individualnoj snazi izvršilaca ideologije po kojoj je u višem cilju dopušteno sve od žrtvovanja ljudi, do zlostavljanja svakoga ko ne voli da čuje, već da vidi i to saopšti. Krcun je paradigma jednog sumanutog vremena, gotovo personifikacija dirigovane svesti i još tačnije mehanizma za njeno vaspostavljanje. Koliko taj čovek nevinih ljudi ima na duši ne znaju ni mnoge žrtve, jer pretežno nisu razumeli oštricu zuba vremena u kome su živeli. Tu misteriju Penezić je odneo sa sobom na današnji dan, pre 39 godina (ljudi, pa zar je prošlo toliko!)kraj usamljenog drveta na putu Beograd - Užice.

Sve ovo pišem zato što je ostala nerazjašena pozadina ove nesreće, zapravo da li je S. Penezić otišao slučajno ili "namerno". O tome su ispredane mnoge priče od bujne mašte do gotovo logičnih indicija o naredbodavcima iz samog vrha ondašnjeg tvrdog komunističkog establišmenta. Sve to danas izgleda apsurdno. LJudi su doskora u centru Beograda ubijani mecima, a ne sudarima,pa se i to stavljalo pod tepih. Krcun, ipak, nije živeo uzalud. Za pametan narod njegova životna priča nije samo kolaterlana šteta, već pre svega pouka. Da se više ne dogodi ni on, ni sudar.
Možda ova priča izgleda deplasirano u vremenu kad želimo da poverujemo da smo raščistili sa komunističkim moćnicima. Možda i jesmo, ali navike stečene bojim se da nismo. Dakle, bespogovorna poslušnost, strah od šefa, šaputanje zato što i zidovi imaju uši. Nemojte mi reći da nam je to doneo 5.oktobar. Nažalost,nije ni odneo. E moj Krcune, među šljivama.

Ман'те Крцуна и остале. Вук ми западе за око.

Е Вуче Караџићу... Све си лепо смислио, подарио нам згодну азбуку, и довео у ред савремен језик неоптерећен теретом средњевековне еволуције старословенског.

Испало је, међутим, да неких век и по после Вукових реформи Срби суштински одбацују западни свет свим могућим и немогућим глупостима које чине, а при томе одбацују и своје писмо да би писали страним писмом и некако „били ближи” истом западном свету ког одбацују својим поступцима који се рачунају. А при томе свему још воле да мрзе комшије Хрвате, или бар да их презиру.
Ех... Врло сувисло понашање напаћеног небеског народа, као и увек - човек би очекивао да Срби постају резумни и да поштују комшије Хрвате, али при томе да поштују и користе и своје писмо, а не обратно - да мрзе комшије Хрвате, али да ирационално обожавају њихово писмо, а свога се гаде и гледају да нађу триста разлога да га потисну, али тја.

У ствари, та идеја о блискости западу коришћењем латинице је најтупља заблуда Срба. Па људи, западни свет не разуме српски писан ни ћирилицом ни латиницом, баш као ни норвешки, или фински писан латиницом, баш нао ни остале незападне језике и писма као што су грчки, хинди, грузијски или јапански. Западни свет углавном разуме и труди се да натуца енглески да би комуницирао с господарима универзума (што као што знамо чине и клингонци, разуман народ). Ваљда је јасно да нас латиница не чини ближим западу, ма колико српски надреални инстинкти и титоистички духови недавне прошлости то понављали дубоко из наше колективне подсвести. Али на жалост, латиница нас чини ближа узалудним ратовима у ХХ веку, Другу Титу, штафети, Слоби Хашком, и пионирској марами коју многи чувају у фиоци, сасвим избледелу, али тако драгу, као Илија Чворовић Стаљинову слику.

Да поентирам: We Serbs should write English in its own alphabet, a српски својим писмом, и све ће бити у реду. Је л' то тако тешко, другарице и другови, ili vam je jugonostalgija zauvek pomutila pamet?

OD starijih ljudi naučio sam da o mrtvima treba govoriti i misliti sve najbolje. Ipak, ako nekoga putevi gospodnji dovedu u ulogu da kroji sudbinu svih nas, a Boga mi, mnogima i zagorča život, onda nam jedino preostaje da kao pravoslavni hrišćani zapalimo sveću i molimo da mu bude oprošteno.

Slobodan Penezić Krcun imao je jedinu nesreću što je život prekinuo premlad. Sve ostalo je jedna od brojnih kolaterlalnih šteta za srpski narod. Srbi su ga voleli, ne zato što je bio dobar, već su lakoverno mislili da naša stvar jeste ne u antikomunizmu, već u individualnoj snazi izvršilaca ideologije po kojoj je u višem cilju dopušteno sve od žrtvovanja ljudi, do zlostavljanja svakoga ko ne voli da čuje, već da vidi i to saopšti. Krcun je paradigma jednog sumanutog vremena, gotovo personifikacija dirigovane svesti i još tačnije mehanizma za njeno vaspostavljanje. Koliko taj čovek nevinih ljudi ima na duši ne znaju ni mnoge žrtve, jer pretežno nisu razumeli oštricu zuba vremena u kome su živeli. Tu misteriju Penezić je odneo sa sobom na današnji dan, pre 39 godina (ljudi, pa zar je prošlo toliko!)kraj usamljenog drveta na putu Beograd - Užice.

Sve ovo pišem zato što je ostala nerazjašena pozadina ove nesreće, zapravo da li je S. Penezić otišao slučajno ili "namerno". O tome su ispredane mnoge priče od bujne mašte do gotovo logičnih indicija o naredbodavcima iz samog vrha ondašnjeg tvrdog komunističkog establišmenta. Sve to danas izgleda apsurdno. LJudi su doskora u centru Beograda ubijani mecima, a ne sudarima,pa se i to stavljalo pod tepih. Krcun, ipak, nije živeo uzalud. Za pametan narod njegova životna priča nije samo kolaterlana šteta, već pre svega pouka. Da se više ne dogodi ni on, ni sudar.
Možda ova priča izgleda deplasirano u vremenu kad želimo da poverujemo da smo raščistili sa komunističkim moćnicima. Možda i jesmo, ali navike stečene bojim se da nismo. Dakle, bespogovorna poslušnost, strah od šefa, šaputanje zato što i zidovi imaju uši. Nemojte mi reći da nam je to doneo 5.oktobar. Nažalost,nije ni odneo. E moj Krcune, među šljivama.

Ман'те Крцуна и остале. Вук ми западе за око.

Е Вуче Караџићу... Све си лепо смислио, подарио нам згодну азбуку, и довео у ред савремен језик неоптерећен теретом средњевековне еволуције старословенског.

Испало је, међутим, да неких век и по после Вукових реформи Срби суштински одбацују западни свет свим могућим и немогућим глупостима које чине, а при томе одбацују и своје писмо да би писали страним писмом и некако „били ближи” истом западном свету ког одбацују својим поступцима који се рачунају. А при томе свему још воле да мрзе комшије Хрвате, или бар да их презиру.
Ех... Врло сувисло понашање напаћеног небеског народа, као и увек - човек би очекивао да Срби постају резумни и да поштују комшије Хрвате, али при томе да поштују и користе и своје писмо, а не обратно - да мрзе комшије Хрвате, али да ирационално обожавају њихово писмо, а свога се гаде и гледају да нађу триста разлога да га потисну, али тја.

У ствари, та идеја о блискости западу коришћењем латинице је најтупља заблуда Срба. Па људи, западни свет не разуме српски писан ни ћирилицом ни латиницом, баш као ни норвешки, или фински писан латиницом, баш нао ни остале незападне језике и писма као што су грчки, хинди, грузијски или јапански. Западни свет углавном разуме и труди се да натуца енглески да би комуницирао с господарима универзума (што као што знамо чине и клингонци, разуман народ). Ваљда је јасно да нас латиница не чини ближим западу, ма колико српски надреални инстинкти и титоистички духови недавне прошлости то понављали дубоко из наше колективне подсвести. Али на жалост, латиница нас чини ближа узалудним ратовима у ХХ веку, Другу Титу, штафети, Слоби Хашком, и пионирској марами коју многи чувају у фиоци, сасвим избледелу, али тако драгу, као Илија Чворовић Стаљинову слику.

Да поентирам: We Serbs should write English in its own alphabet, a српски својим писмом, и све ће бити у реду. Је л' то тако тешко, другарице и другови, ili vam je jugonostalgija zauvek pomutila pamet?