Ministar Svilanović u poseti Indiji i Indoneziji

У тренутку када је нашој земљи потребна дипломатска офанзива (у смислу добијања подршке од релевантних међународних фактора за нашу платформу о Космету) ради стицања што јачих позиција у преговорима о Косову и Метохији, наш министар иностраних послова Свилановић губи време шеткањем по земљама као што су Индија и Индонезија. Не знам зашто ме ово подсећа на нашег бившег министра иностраних послова Живадина Јовановића и његове дипломатске походе у суседне земље од изузетног значаја за наш положај у међународној заједници, као што је Мианмар рецимо. Свака част на континуитету спољне политике господине Свилановићу!

Da nam je spoljna politika vodjena racionalno mi nebismo imali istoriju koju smo imali zadnjih godina odnosno nebismo bili smrdljiv sir za veci deo sveta koji ima odlucujucu uglogu u politickim zvibavinja a i onaj drugi koji to manje ima. Umesto da smo se blizili Zapadu i saradjivali mi smo se okretali nekim latino-americkim zemljama i kako prethodnik rece kojekakvim Mianmarima. Takvu spoljnu politiku i dalje nastavljamo jer nam je tesko da stavimo prst na celo i razmislimo sta cemo mi u Indiji i Indoneziji i kakve koristi od toga mozemo imati. Nista se nije promenilo po pitanju spoljne politike i krajnje je vreme da razmislimo sta radimo i na koja sve putovanja praznimo ionako siromasnu drustvenu kasu. Osim toga, sta je sa slobodom medija i koje informacije dobija javnost o rezultatima takvih putovanja?!

Porediti Indiju i Indoneziju sa Mianmarom je blago receno neukusno za svakoga ko iole razume svetske (ne)prilike. Podjednako su daleko, ali su im ekonomije i specificna tezina u politici totalno razlicite. Pride bi po slicnoj logici jedino imalo smisla posecivati USA, London, i eventualno Pariz.

У тренутку када је нашој земљи потребна дипломатска офанзива (у смислу добијања подршке од релевантних међународних фактора за нашу платформу о Космету) ради стицања што јачих позиција у преговорима о Косову и Метохији, наш министар иностраних послова Свилановић губи време шеткањем по земљама као што су Индија и Индонезија. Не знам зашто ме ово подсећа на нашег бившег министра иностраних послова Живадина Јовановића и његове дипломатске походе у суседне земље од изузетног значаја за наш положај у међународној заједници, као што је Мианмар рецимо. Свака част на континуитету спољне политике господине Свилановићу!

Da nam je spoljna politika vodjena racionalno mi nebismo imali istoriju koju smo imali zadnjih godina odnosno nebismo bili smrdljiv sir za veci deo sveta koji ima odlucujucu uglogu u politickim zvibavinja a i onaj drugi koji to manje ima. Umesto da smo se blizili Zapadu i saradjivali mi smo se okretali nekim latino-americkim zemljama i kako prethodnik rece kojekakvim Mianmarima. Takvu spoljnu politiku i dalje nastavljamo jer nam je tesko da stavimo prst na celo i razmislimo sta cemo mi u Indiji i Indoneziji i kakve koristi od toga mozemo imati. Nista se nije promenilo po pitanju spoljne politike i krajnje je vreme da razmislimo sta radimo i na koja sve putovanja praznimo ionako siromasnu drustvenu kasu. Osim toga, sta je sa slobodom medija i koje informacije dobija javnost o rezultatima takvih putovanja?!

Porediti Indiju i Indoneziju sa Mianmarom je blago receno neukusno za svakoga ko iole razume svetske (ne)prilike. Podjednako su daleko, ali su im ekonomije i specificna tezina u politici totalno razlicite. Pride bi po slicnoj logici jedino imalo smisla posecivati USA, London, i eventualno Pariz.