Povratak umerenog centra

Međuizbori u Sjedinjenim Državama tradicionalno se bave lokalnim pitanjima, a garniture na vlasti retko su ih gubile. Ne i ovaj put. Demokrate su uspeli da izbore pretvore u referendum o predsedniku Bušu i republikanskom rukovodstvu i u administraciji i u Kongresu. Praktično, svako istraživanje javnog mnjenja pokazivalo je da su ključni uticaj na birače imali jako nezadovoljstvo zbog Iraka i korupcionaški skandali u republikanskom Kongresu i oko njega. Sve u svemu, nijedan demokrata koji je već bio u Predstavničkom domu, Senatu ili na položaju državnog guvernera nije izgubio. Ni jedan jedini. Svi poraženi bili su republikanci.

Demokrate su sasvim sigurno stekli kontrolu u Predstavničkom domu i gotovo je izvesno da će pobediti i u nadmetanju za poslednje, neodlučeno mesti u Senatu i zadobiti kontrolu i nad ovim telom. Osvojili su dovoljan broj pobeda u dodatnoj trci za guvernere, tako da imaju većinu ovih pozicija, prvi put za poslednjih deset godina. Da je to bila parlamentarna demokratija poput mnogih u evropskim zemljama, nova vlada bi bila neminovna. U Sjedinjenim Državama to znači značajno umanjivanje predsednikove moći i alarmni poziv na promene. Povrh svega, bilo je to i bazično odbacivanje predsednika Buša i povratak moćnog umerenog centra američke politike.

Završne nedelje kampanje morale su da budu bolne za predsednika Buša, pošto su se mnogi republikanski kandidati otvoreno distancirali od njega. Otišao je na Floridu na molbu svog brata, da se založi za republikanskog kandidata za guvernera, da bi otkrio da se kandidat nije pojavio na sopstvenom mitingu i da je umesto toga izabrao da ode na drugi minting gde je učestvovao senator Džon Mekejn. Predsednikova pojavljivanja u kampanji bila su ograničena na ona mesta gde je ishod, na jedan ili drugi način, bio unapred jasan. Rejting njegove popularnosti (oko 35 odsto) bio je najniži za jednog predsednika u trenutku međuizbora u poslednjih pola veka. Demokrate su konstantno povezivale praktično svakog republikanskog kandidata sa predsednikom i birači su na to odgovorili. Ukratko rečeno, on je bi glavni problem.

Glavna posledica izbora po spoljnu politiku biće promene u američkoj politici prema Iraku. Nisu samo rezultati izbora pokazali da su birači bili zainteresovani za Irak, već su izbori sami po sebi poslužili kao katalizator koji je sažeo i izoštrio nezadovoljstvo. To je gotovo izvesno bio istorijski "vrhunac" kad se većinski deo javnog mnjenja nepovratno pomerio na to pitanje. Evropljani se verovatno čude zašto je američkoj javnosti bilo potrebno toliko dugo vremena da "to urade". Ostavka državnog sekretara za odbranu Ramsfelda bila je jedino iznenađujuća zbog brzine kojom se dogodila. Dubina i širina zabrinutosti zbog Iraka jeste takva da je čak i predsednik morao da prizna da je neophodna promena glavnog kursa. Tokom izborne kampanje postalo je potpuno jasno da je Ramsfeld deo problema, a ne rešenje. Ključni događaj je sada objavljivanje preporuka nezavisne "Grupe za iračke studije", koju predvode bivši državni sekretar Bejker i bivši kongresmen Li Hamilton: tražite jasniju izlaznu stategiju sa mnogo specifičnijim datumima povlačenja naših snaga. Iako to nije rečeno baš tako grubo, mi više ne tražimo pobedu u Iraku, već izlaz koji će naneti najmanje štete.

Izbori će imati veoma mali direktan uticaj na američku politiku prema ovom regionu. Spoljna politika i dalje u suštitni ostaje u rukama predsednika i njegove administracije. Štaviše, ovaj region i njegovi problemi nisu igrali nikakvu ulogu u kampanji. Pažnja će i dalje biti usredsređena na Irak i Avganistan.

Iako demokrate mogu da budu zadovoljni ishodom, oni ne mogu da budu preterano zadovoljni. Ovi izbori bili su glas protesta protiv politike republikanaca i njihovih akcija. Bilo je lako voditi kampanju protiv sadašnje republikanske administracije i Kongresa. Ali, ukoliko, ili dok demokrate ne definišu svoju viziju budućnosti, sadašnji dobici mogli bi da budu kratkog veka. Iako odgovornost za spoljnu politiku ostaje u Beloj kući, demokratska kontrola u Predstavničkom domu i Senatu učiniće ih daleko odgovornijim za ono što se događa u tim telima nego što je to bio slučaj tokom proteklih godina Bušove administracije.

To je, takođe, i službeni početak kampanje za predsedničke izbore 2008. Nikad u bliskoj prošlosti nije trka u obema partijama bila tako otvorena kao što je sada. Nedavna izborna kampanja otkrila je potencijalne republikanske kandidate kao što su senator Džon Mekejn i bivši gradonačelnik Njujorka Rudi Đulijani, koji su iskreno agitovali za svoje kolege i time sebi obezbedili pogodnosti koje će naplatiti narednih meseci. Oni predstavljaju, takođe, umerenije krilo Republikanske stranke i imaće koristi od ponovnog iskrsavanja ojačanog umerenog centra u američkoj politici. U redovima demokrata, senator Hilari Rodhem Klinton je glavna snaga u trci. Ona je ovaj put osvojila mesto u Senatu enormnom većinom, raspolaže velikim akumuliranim sredstvima za bilo koju predsedničku trku i ima sposobnost da se uzdigne još više. Ali, njen visok "negativni" rejting brine mnoge uticajne demokrate, jer ona ima dovoljno snage da pobedi na demokratskim partijskim izborima, ali bi izgubila od jakog republikanskog kandidata. Stoga, mnogi diskretno tragaju za mogućim alternativnim kandidatima.

Predsednik Buš i njegova administracija osetiće rezultate ovih izbora na četiri specifična načina: a) Predsednik će sve više biti viđen kao "slabić" čija su ovlašćenja značajno smanjenja izborima - a taj trend će imati uzlaznu liniju protokom vremena - i kao sve veću usredsređenost na predstojeću predsedničku trku. Iako je to neizbežan proces u našem sistemu, odjek izbornog poraza ubrzaće proces. Republikanci će gledati u potencijalno nove lidere pre nego u predsednika koji ne može više da se kandiduje i čija je popularnost na tako niskim granama.
b) Predstavnički dom pod kontrolom demokrata (potencijalno i Senat) započeće, gotovo sigurno, saslušanja povodom akcija koje je preduzela Bušova administracija. Dosad su pod republikanskom kontrolom napori u tom pravcu bili potpuno blokirani. Jedino je pitanje hoće li se demokratsko rukovodstvo uzdržati u tom pogledu kako bi se sprečilo otuđenje birača. Valja računati na saslušanja povodom zloupotreba moći izvršne vlasti, kao i rasipništva i prevara u takvim ministarstvima kao što je Unutrašnja bezbednost.

c) Predsednikova unutrašnja politička agenda, uključujući i imenovanje sudija, reformu socijalnog osiguranje, smanjenje poreza i sprečavanje istraživanja matičnih ćelija, nije više održiva. Svaki zakon koji se donosi zavisiće od saradnje Demokratske partije. Jedino je pitanje da li će predsednik smoći i snagu i fleksibilnost da ponovo pronađe sebe i posegnuti za novom većinom da se usvoji zajednički zakon, kao što je to uradio kad je bio guverner Teksasa.

d) Kao što je pomenuto ranije, politika prema Iraku mora da se promeni. Valja očekivati oštrije saslušavanje vojnih funkcionera i funkcionera Ministarstva odbrane u Kongresu. Iako demokrate mogu veoma dobro da dovode u pitanje i da kritikuju akcije administracije u Iraku, oni će biti vrlo obazrivi da ne padnu u zamku i ukinu finansiranje naših trupa tamo.

Iako to može izgledati kontraproduktivno, lopta je sada zaista u predsednikovom dvorištu. Zadat mu je zaprepašćujući udarac i mora sada da pažljivo razmisli o svom mestu u istoriji i onomo što se nada da će ostvariti u naredne dve godine. Mnogi od novoizabranih demokrata su umereni. U stvari jedna od tema ovih izbora bila je da je umereni centar Amerike ponovo oživeo. Ako predsednik stisne zube i pokuša da razvije politku konsenzusa, čak i oko takvih pitanja kakva su Irak, Amerika - i svet - rezultati će biti pobednički. Iako je verovatnije da ćemo biti svedoci zlobe i mrzovoljnosti, nije izvesno da mora da se tako dogodi. Prvi komentari i predsednika i, vrlo verovatno, novog demokratskog spikera u Predstavničkom domu Nensi Pelosi bili su predvidivo pomirljivi. Narednih nekoliko meseci odrediće da li je to jednostavno bila samo retorika.